Giganti i njihove bolesti
Aleksandar Ilić

Velike rase pasa, koje možemo definisati kao jedinke čije su dimenzije znatno veće od dimenzija ostalih pasa i čija težina iznosi od 45 kg do 100 kg i više. U pojedinim zemljama takve rase iznose i deset odsto od svih pasa unesenih u rodovne knjige.

Zbog velike visine i težine, takvi psi imaju specifičan način života i njihovi vlasnici pripadaju posebnom i retkom soju ljudi. Naime, takvi psi teško podnose život u zatvorenim prostorijama i vlasnika koji vodi statičan način života. Troškovi lečenja i održavanja takvog psa uobičajeno su proporcionalni njegovoj veličini i dosta su skuplji za jednu dogu ili bernardinca npr. u poređenju sa lečenjem jednog malog psa kao što je to npr. jorkšir terijer. Znači, osnovni zadatak za vlasnika jednog takvog psa jeste preventiva oboljenja.
Osnovne energetske potrebe velikih pasa su 40 do 50 k.kal na jedan kilogram mase dnevno. Količina hrane koju pas konzumira dnevno varira između jednog do dva kilograma, zavisno od rase, uzrasta i načina ishrane. Realne energetske potrebe su takođe zavisne od rase i dostižu 80 do 180 odsto od srednjih teoretskih potreba (ili 132 k.kal/kg). Iz toga sledi da veliki psi jedu velike količine hrane, tako da se o sastavu hrane i njenoj izbalansiranosti mora strogo voditi računa. Vrlo često vlasnici ovih pasa koriste kombinovani način ishrane tj. uključuju u obrok kako industrijske granule tako i domaću kuhinju, što objašnjavaju ekonomskim uslovima.
Kod velikih pasa uobičajeni su prolivi i česte defekacije. Uzrok je dužina i masa digestivnog trakta koja je kod ovih pasa relativno mala u odnosu na pse drugih rasa (tri odsto njihove težine u odnosu na sedam posto kod manjih rasa). Takođe je kod njih prisutan dosta brži stomačni tranzit hrane. Pored već navedenih osobina životni vek ovih pasa je dosta manji i znatno je veća predispozicija prema nekim oboljenjima (proširenje i zavala želuca, osteo-artikularni poremećaji i sl.)

Prilikom istraživanja prisutnosti oboljenja kod pasa velikih rasa, došlo se do podataka da sindrom proširenja i zavale želuca iznosi 1,53% od svih oboljenja, koja su bila dijagnostikovana kod veoma velikih rasa različitog uzrasta. Najčešće oboljevaju psi uzrasta od sedam do deset godina. Od svih obolelih pasa 73% su bile nemačke doge.
Za ovaj sindrom je specifično stagniranje stomačnog tranzita. Posledice toga (poremećaj krvotoka i disanja) vrlo brzo mogu da izazovu šok, koji može da prouzrokuje uginuće životinje. Zato pomoć mora da bude pružena što je pre moguće. Ovaj sindrom je karakterističan za odrasle pse krupnih i veoma krupnih rasa. Mogućnost oboljenja se povećava sa godinama i varira od dva do deset odsto. Razlog ovog oboljenja do kraja nije poznat, ali postoje dva uzroka koji mogu da izazovu pojavu ovog sindroma. To su obim grudnog koša i konzumiranje velikih količina hrane. Zato je epidemiološko istraživanje pokazalo negativnu korelaciju između obima sastojaka ishrane i pojave simptoma zavale i proširenja želuca kod velikih rasa pasa.
Verovatno na pojavljivanje ovog oboljenja utiče i veliki obim vazduha u želucu kod ovih rasa. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da vazduh stiže u želudac tokom konzumiranja obroka, a ne stvara se tokom fermentacije hrane. Znači, treba sprečiti halapljivo unošenje hrane da bi se smanjila mogućnost gutanja vazduha. Neki istraživači preporučuju podizanje činija na određenu visinu ili ubacivanje u činiju nekoliko predmeta kako bi se smanjila brzina unošenja hrane. Korisno bi bilo podeliti dnevni obrok u više porcija ili navlažiti hranu zbog stimulacije rada želuca. Takođe, nisu preporučljive nikakve aktivnosti ili vežbe neposredno pre unosa hrane ili posle hranjenja. Treba izbegavati hranjenje psa kasno uveče ili pred odlazak vlasnika od kuće. I na kraju treba napomenuti da na vreme uočen problem kod psa ostavlja mogućnost brze i efikasne intervencije hirurga koji može da spasi život psu.
Po podacima istog istraživanja, velike rase pasa u osam odsto slučajeva podležu osteoartikularnim poremećajima (artropatije, displazije isl.). U više od šezdeset posto slučajeva u pitanju su bili rotvajleri i to većina do četiri godine starosti. Preovlađivanje ove vrste bolesti kod velikih pasa postaje razumljivo ako se uzme u obzir njihova težina i opterećenje kostiju, ligamenata i zglobova ovih životinja. Bez obzira na to, što je proces rasta genetski isprogramiran, način ishrane i trening mogu da poremete taj razvojni proces. Neophodno je ograničiti unošenje energosnabdevajuć ih elemenata, jer ako njihova količina u ishrani prevagne može da dođe do brzog i neproporcionalnog porasta životinje. Zato treba strogo kontrolisati težinu psa. Ova oboljenja su relativno česta kod pasa velikih rasa i za određeno vreme mogu da dovedu do neophodnosti hirurške intervencije, a zatim naravno i postoperativne nege. Takvi troškovi mogu da budu neizdržljivi za vlasnika, te je svakako bolja prevencija ovih oboljenja.
Mnogobrojna epidemiološka istraživanja potvrđuju relativno čestu pojavu tumora kod pasa veoma velikih rasa. Kao primer se može navesti osteosarkoma - najčešću vrstu tumora kod pasa. Troškovi lečenja ovakvih oboljenja su veliki, a vlasnici se neretko odlučuju da odustanu od lečenja jer shvataju da ne mogu znatno da povećaju životni vek svog ljubimca.
Kod pasa velikih rasa se često sreću i kardio-vaskularna oboljenja. Od ovakvih oboljenja najčešće oboljevaju doge i njufaundlenderi, a zatim i bernardinci, i na kraju rotvajleri. Diletaciona kardiomiopatija je još jedan sindrom zastupljeniji kod pasa većih rasa. Verovatno, u etologiji i patogenezi ovog oboljenja, lečenje koje je simptomatsko, važni su uslovi ishrane i uzroci genetskog porekla.