Siliranje kukuruza

Kukuruz i preradevine od kukuruza kao stocna hrana koriste se u više od 20 oblika. Jedan od najznacajnijih oblika korišcenja trebalo bi da pripada kukuruznoj silaži od cele biljke, vlažnog klipa i zrna.

Osnovni procesi siliranja

Siliranje je nacin konzervisanja biljaka i njihovih nusproizvoda vlažnim putem, a postiže se fermentisanjem u siliranoj masi pomocu mikroorganizama bez prisustva vazduha. Fermentacije koje nastaju u procesu siliranja posledica su intenzivne enzimske aktivnosti koja traje od momenta ubiranja do stabilizovanja silirane mase u silosu. Pri tome je najbitnija promena razgradnja ugljenih hidrata u organske kiseline (sircetnu, mlecnu i propionsku) i alkohole. Najvažnija organska kiselina u procesu siliranja je mlecna kiselina koja nastaje delovanjem mlecno-kiselinskih bakterija u silažnoj masi. Kada govorimo o silažama na bazi kukuruza, onda prvenstveno mislimo na siliranje citave biljke kukuruza, zatim siliranje usitnjenog klipa kukuruza i konacno vlažnog zrna kukuruza. Osnovni principi i procesi siliranja su isti u sva tri slucaja.
Osnovni cilj siliranja je da se ocuva vrednost siliranog materijala uz što manje troškove i gubitke. Mora se reci da su gubici pri siliranju neizbežni, kako u suvoj materiji tako i u hranljivoj vrednosti.

Mikroorganizmi u procesu siliranja

Usitnjena biljna masa koja dolazi u silos nosi sa sobom aerobne bakterije, kvasce i plesni. Njihovo razmnožavanje nastavlja se u silažnoj masi još prvih 12 do 14 casova. Zbog nedostatka kiseonika navedena mikroflora brzo nestaje i nakon toga nastaju anaerobni uslovi u kojima važnu ulogu imaju sledeci mikroorganizmi:
1) Bakterije mlecne kiseline: korisne i neophodne za pravilan tok procesa siliranja. Njihove karakteristike su: - Postaju aktivne kada je sav kiseonik u silaži potrošen - Proizvode uglavnom mlecnu kiselinu iz ugljenih hidrata. Kad je proizvedeno dovoljno mlecne kiseline, pH-vrednost silaže relativno brzo pada, pri cemu se u kiselim uslovim sredine eliminišu bakterije buterne kiseline i bakterije trulenja. - Pretvaranjem ugljenih hidrata u mlecnu kiselinu gubi se manji deo energije. - Snižavanjem pH-vrednosti silaže zbog povecanja koncentracije mlecne kiseline zaustavlja se i aktivnost samih mlecno-kiselih bakterija koje te kiseline proizvode. Ako je silaža pravilno (hermeticki) zatvorena, ubrzo se postiže stanje u kom mikroorganizmi više ne deluju. Silaža se stabilizuje.
2) Bakterije buterne kiseline: štetne i nepoželjne. Imaju sledece osobine: - Anaerobne su i postaju aktivne nakon što je sav kiseonik u siliranoj masi potrošen. - Šecer i mlecnu kiselinu pretvaraju u buternu kiselinu. Pošto je ona slabija organska kiselina od mlecne, pH-vrednost opada puno sporije ili cak raste zbog prelaska mlecne u buternu kiselinu. - Buterna kiselina ima agresivan miris po kom se loša silaža prepoznaje. - Pri razgradnji šecera u buternu kiselinu gubi se puno više energije nego pri razgradnji u mlecnu kiselinu.
3) Bakterije truljenja i klostridije: štetne, razgraduju proteine do amonijaka i amina, pri cemu pH-vrednost silaže raste. - Proizvodi bakterija truljenja agresivnog su i neugodnog mirisa i ukusa, pa takvu silažu stoka nerado jede.
4) Plesni: štetni mikroorganizmi. - Razgraduju organsku materiju, uzrok su lošeg mirisa i ukusa silaže. - Plesni su aerobni mikroorganizmi (aktivni samo u prisustvu kiseonika). - Podnose niske pH-vrednosti sredine.
Ako želite da saznate još nešto o silaži procitajte tekst u ovom broju.

autor teksta:
dipl ing Nebojša Margetic