|
Biodizel i bićtanol na 500.000 hektara
Ako se obistine najave o izgradnji nekoliko pogona za proizvodnju biodizela
poput onog u Šidu, kao i fabrike bićtanola u Zrenjaninu, onda srpsku
poljoprivredu čeka značajno tumbanje setvenih površina, jer samo za proizvodnju
ovih alternativnih izvora enrgije potrebno bi bilo posejati dodatnih skoro
500.000 hektara pšenice, kukurza i uljane repice.
Uprošćeno rečeno, do sada žitarice i uljarice namenjene za proizvodnju biodizela
ili bićtanola na našim poljima praktično nisu ni gajene, a sada treba da zauzmu
čak 500.000 hektara, od 4,2 miliona hektara koliko ih u Srbiji ukupno ima.
Iako, u stvari, investitori računaju na sirovine iz cele jugoistočne Evrope
možemo postaviti pitanje zbog čega sve ili najveći deo toga mi sami ne bismo
proizvodili.
Da li je to realno sada kada pšenice jedva imamo i za domaći hleb, kada će
kukuruza ove godine biti čak milion tona manje nego lane i kada se uljana
repica seje na tek par hiljada hektara. Odgovor nije jednostavan, ali u
principu bi se moglo reći da se cilj može postići uz nekoliko preduslova. Prvi
je da prinosi pšenice ne budu 3,5 tona po hektaru već pet ili šet, da kukuruza
umesto pet tona imamo osam, a da uljana repica umesto egzotične biljke postane
ozbiljna poljoprivredna kultura.
U k o l i k o bi se povećali prinosi, automatski bi proizvođačke cene žitarica i
uljarica bile niže i fabrike bi dobile jeftinije sirovine, a to opet znači da
bi se sve neophodne sirovine zaista mogle proizvoditi na našim poljima i ne bi
se morale uvoziti. Da krenemo redom. Fabrika za proizvodnju bićtanola u
Zrenjaninu biće izgrađena do 2009. godine i najveća je “grinfi ld” investicija,
ne samo u Srbiji nego i na Balkanu, a vredna je čak 380 miliona evra i gradi je
mađarsko-američki konzorcijum “Bajotek enerxi”. Da bi ova fabrika proizvodila
biće joj potrebno milion tona pšenice i 500.000 tona kukuruza godišnje. S
obzirom da su kod nas prinosi pšenice 3,5 tone po hektaru, a kukurza pet tona,
onda nije teško izračunati koliko nam njiva treba.
Takođe, očekuje se da će fabrika proizvesti oko 680.000 tona bićtanola godišnje,
400.000 tona biološke stočne hrane i 100.000 tona ekološki prihvatljivih
đubriva. Generalno gledano p o v e ć a n j e površina pod pšenicom i kukuruzom
ne bi trebalo da bude problem. Hlebno žito se nekada kod nas gajilo i na preko
750.000 h e k t a r a , a lane na svega 540.000 hektara. Kukuruz se seje na oko
1,2 miliona hktara, a povećanje od dodatnih 100.000 hektara ne bi trebalo da
bude problem. Problematična će biti cena jer su i pšenica i kukuruz kod nas
najskuplji u regionu. Dok se bićtanol proizvodi od žitarica, za biodizel su
neophodne uljarice, a među njima najintertesantnija je uljana repica.
Po rečima prof. dr Radovana Marinkovića s novosadskog Instituta za ratarstvo i
povrtarstvo Srbija, ako želi u Evropu, mora proizvoditi biodizel, a da bi se
zadovoljili evropski standardi uljanu repicu za nekoliko godina moramo gajiti
na najmanje 80.000 hektara. On kaže da je to moguće postići ali uz neke žrtve.
Te žrtve su smanjenje setvenih površina pod drugim uljaricama, poput soje i
suncokreta.
Sekretar Odbora za poljoprivredu Privredne komore Srbije Milan Prostran kaže da
je realno da se pšenica, kukuruz i uljana repica, neophodni kao sirovina za
proizvodnju biodizela i bićtanola, proizvode na našim poljima. Pre svega se za
tu svrhu mogu upotrebiti njive koje su neobrađene, a njih u Srbiji ima preko
170.000 hektara. Takođe, prostora ima i u promeni setvene strukture i to u
korist useva koji imaju tržište.
Gde smo sada
U Srbiji ima oko 4,2 miliona hektara obradivih površina, a setvena struktura na
našim poljima se malo menjala. Barem do sada. Najdominantnija kultura je
kukuruz koji se godišnje poseje na 1,2 do 1,3 miliona hektara, a za njim je
pšenica koja se u proseku nađe na oko 600.000 hektara. Sledi krmno bilje sa
460.000 hektara, povrće sa 290.000, suncokret sa oko 220.000, soja sa 140.000,
šećerna repa sa oko 70.000, ječam na oko 50.000 hektara, a svake godine između
170.000 i 200.000 hektara ostane neposejano i zaparloženo.
|