PROIZVODNJA POVRCA KAO DRUGOG USEVA

Prof. dr Vladan Markovic, Poljoprivredni fakultet Novi Sad

Posle ubiranja graška, ranog kupusa, ranog krompira, jecma, pšenice i još nekih povrtarskih i ratarskih useva ostaje dosta dug vremenski period do pojave ranih jesenjih mrazeva. S obzirom da mnoge povrtaske kulture imaju relativno kratak vegetacioni period, te se posle žetve navedenih useva veoma uspešno mogu proizvesti mnoge povrtarske kulture.

Uspešna proizvodnja povrca uopšte, a drugog useva posebno, ne može se ostvariti bez navodnjavanja. Ukoliko tokom leta kiše redovno padaju i bez navodnjavanja se mogu manje ili više uspešno proizvesti i bez navodnjavanja vecina povrtarskih kultura koje se proizvede direktnom setvom, kao što su boranija, krastavci, cvekla, spanac, tikvice, rotkva, rotkvice, mladi luk, i drugi ali to je skopcano sa velikim rizikom. Povrce koje se proizvodi preko rasada kao što su kupusnjace, paradajz, paprika, plavi patlidžan i druge se moraju navodnjavati.

Važno je istaci da kod svih povrtarskih kultura pri proizvodnji kao drugog useva treba primeniti plitku obradu (ne dublje od 15-20 cm), i to odmah nakon skidanja predhodne kulture uz brzu i kvalitetnu primenu zemljišta. Ukoliko se koristi stajsko dubrivo unosi se sa oranjem, pri cemu treba da bude zgoreo stajnjak.

Setva, odnosno sadnja, vecine kultura mora biti odmah nakon izvršene pripreme zemljišta, jer se kašnjenjem svakim danom gubi velika kolicina toplote i svetlosti a time se smanjuje prinos.

PROIZVODNJA KUPUSNJACA

Kupusnjace predstavljaju znacajnu grupu povrtarskih biljaka koje se u ishrani koriste u svežem stanju ( salata, varivo) kao i preradevine. Zbog njihove hranljive i biološke vrednosti treba proizvodnju organizovati tako da se može obezbediti dovoljno razlicitih vrsta kupusnjaca tokom citave godine.

Cinjenica da se proizvodnja kupusnjaca može organizovati tokom citave godine omogucuje im to što su kupusnjace skromnih zahteva za toplotom i što mogu veoma dobro da podnesu niske temperature. Visoku otpornost na niske temperature posebno imaju kelj pupcar, lisnati kupus (raštan), kelj i kasni kupus. Ne retko, ove kulture se mogu videti prekrivene snegom pa se mogu postepeno ubirati tokom zime direktno iz bašte kako za potrebe u domacinstvu tako i za potrebe lokalnog tržišta.

Proizvodnja kelja pupcara

Kelj pupcar je u našoj zemlji malo poznato povrce pa se zato i veoma malo gaji. U poslednje vreme cine se pokušaji da se ovo cenjeno povrce proširi narocito u Vojvodini. U Zapadno evropskim zemljama kelj pupcar se gaji masovno.

Da bi se obezbedila uspešna proizvodnja postrnog povrca neophodno je navodnjavanje

Za ishranu kod kelja pupcara koriste se razrasli pupoljci, glavicice koje se formiraju na stablu u pazuhu listova, od kojih se spravljaju raznovrsna jela.

U ishrani je veoma znacajan jer ima visoku hranljivu i biološku vrednost. Prema Markovicu (2002) hemijski sastav pupova kelja pupcara je sledeci: suva materija 18,08%, pepela 1,2%, celuloze 1,4% kalcijumpektina 0,2% , vitamina C 120 mg/100 g, ukupan šecer 5,7%, direktno redukujuci šecer 4,2% saharoza 1,5%, proteini 3,8%, masti 1,0% limunska kiselina 10335, hlorofil 0,9%, karatenoidi 0,21 mg/g. Od mineraknih materija sadrži kalijum, natrijum, fosfor, kalcijum i sumpor.

Kelj pupcar je kultura umereno tople i vlažne klime. Ova kultura veoma dobro podnosi mrazeve, s toga je ovo povrce za kasno jesenju i zimsku potrošnju. Veoma lako podnosi mrazeve do -100C a podnosi i kratkotrajne mrazeve od -15 do -200C bez znacajnog oštecenja. Za naše uslove kelj pupcar je veoma zahvalna kultura jer se može gajiti kao druga kultura posle skidanja ranih povrtarskih ili ratarskih useva, ali se mora imati u vidu njegove prilicno duga vegetacija. Gajenjem kelja pupcara u smeni sa drugim kulturama obezbeduje se veoma intezivno korišcenje zemljišta. Gaji se najcešce iz rasada, mada se može proizvesti i direktnom setvom iz semena. Pri proizvodnji iz rasada može se sejati u martu ili aprilu u razlicitim vrstama zašticenog prostora da bi se rasadio u aprilu ili maju za letnju, odnosno jesenju potrošnju. Medutim, u našim uslovima za zimsku proizvodnju najbolje je ako se setva vrši krajem maja a rasaduje krajem juna ili pocetkom jula. Sadnja ne sme da kasni jer ako se zakasni glavicice ostaju sitnije i nedovoljno formirane, uz to su slabijeg kvaliteta.

Pre sadnje zemljište treba obraditi i po mogucnosti uneti 20-30 t/ha zgorelog stajnjaka. Ukoliko se unese stajnjak treba uneti i mineralna dubriva u kolicini oko 100 kg azota 80 kg fosfora (u vidu P2O5) i oko 120 kg kalijuma (u vidu K2O) po hektaru.

Ukoliko se ne unosi stajnjak mineralna dubriva treba uvecati za 20-30%. Do sadnje treba uneti 1/2 azotnih i celokupnu kolicinu fosfornih i kalijevih dubriva. U prihrani treba uneti drugu polovinu azota i to u vreme dobro razdvojene rozete listova.

Uspeh u proizvodnji kupusnjaca u velikoj meri zavisi od kvalitetnog rasada. Da bi ostvarili kvalitetan rasad treba setvu obaviti na lepo pripremljenoj i nedubrenoj leji sa po 2.5-3 g semena po m2. Nakon setve seme se pokriva sa kompostnom smešom u debljini 1-1,5 cm. Nakon setve treba izvršiti obilnije zalivanje. Pored setve na leji rasad kupusnjaca se može sejati i sejalicama na razmaku redova oko 30-50 cm i tada se može vršiti meduredna kultivacija. Pri ovakvoj setvi se dobija rasad boljeg kvaliteta. Ovakva setva je moguca jer prostora uvek ima dovoljno pa se ne mora primenjivati gusta setva na leji.

Rasad se sadi na razmak redova 70-100 cm, a u redu oko 50 cm, izmedu biljaka. Pre sadnje treba uneti herbicid, Treflan u kolicini 2 kg/ha koga treba inkorpornirati. U toku vegetacije kod kelja pupcara primenjuju se uobicajene agrotehnicke mere kao i kod ostalih kupusnjaca. Treba ga redovno navodnjavati, meduredno obradivati i jednom prihraniti. Zaštita od štetnika je ista kao i kod ostalih kupusnjaca. Kod kelja pupcara u sušnim uslovima znacajniji problem mogu biti lisne vaši koje se suzbijaju sistemicnim insekticidima. Od rasadivanja do berbe u uslovima navodnjavanja treba da prode oko cetiri meseca.

Na malim površinama u baštenskoj proizvodnji može se primeniti sukcesivna berba i da se bere po potrebi odozdo na gore pri cemu berba može da pocne u oktobru pa da traje do januara izuzetno i do proleca jer je veoma otporan na niske temperature. Na velikim površinama kelj se bere jednokratno u novembru najcešce rucno odsecanjem ili kidanjem glavica, mada u svetu postoji i uredaj za mašinsko ubiranje. Prinosi su najcešce 10-15 t/ha. Pored pupova (glavica) za ljudsku ishranu se mogu koristiti listovi (umesto raštana) a posebno su visokog kvaliteta, posle pojave mrazeva. Ostaci stabla i listova mogu se iskoristiti kao izvaredna stocna hrana.

Rezultati eksperimentalne proizvodnje na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu sa velikim brojem sorti i hibrida kelja pupcara iz Holandije i SAD-a tokom niza godina su više nego zadovoljavajuci jer su ostvareni prinosi kod nekih sorti i do 20 t/ha. To govori da u našim uslovima kelj pupcar može veoma dobro da uspeva. To je razlog više da ovo kvalitetno povrce treba više gajiti i koristiti u ishrani narocito u zimskim mesecima kada je mali izbor svežeg povrca

Proizvodnja kupusa

Za proizvodnju kasnog kupusa radi korišcenja u svežem stanju u kasnu jesen kao i preko zime treba pre svega koristiti sorte i hibride kupusa koji imaju tvrde glavice, koji se dobro cuvaju u svežem stanju i imaju dobru otpornost na niske temperature. Dok za kišeljenje treba prvenstveno koristiti domace sorte koje daju izuzetno dobar kvalitet kiselog kupusa, kao što su sorte futoški, Srpski melez i još neke domace populacije. Za proizvodnju kupusa zemljište treba obratiti i nadubriti kao za kelj pupcar i obezbediti kvalitetan rasad. Sadnja kupusa treba da se obavi obavezno u krajem juna i do polovine jula. Kupus namenjen svežoj potrošnji u zimski period ne treba da ulazi sa sasvim formiranom i zrelom glavicom jer u mladoj fazi bolje podnosi niske temperature. Setva za proizvodnju rasada treba da se obavi krajem maja ili pocetkom juna na otvorenim lejama sa 2,5-3g semena po metru kvadratnom. Rasad u momentu sadnje treba da ima 4-6 dobro razvijenih listova. Rasadivanje kupusa obavlja se na razmak redova 60-70 cm i u redu 40- 60 cm. Sve kupusnjace imaju povecane zahteve za vodom zato se zalivanje mora redovno izvoditi pri cemu treba održavati vlažnost na 80% poljskog vodnog kapaciteta. Nega useva nakon rasadivanja ogleda se u medurednoj kultivaciji, 2-3 puta dok se ne sklope redovi. Za uspešnu i sigurnu proizvodnju norme zalivanja su 200-400 m3/ha. Treba paziti da se ne daje previše vode jer kod osetljivih sorti dolazi do pucanja glavice. Kod biljaka sa jako razvijenim glavicama na malim površinama može se primeniti kirenje a to je u stvari blago povlacenje biljaka na gore kako bi se prekinuo deo korencica a time se smanjuje usvajanje vode i hrane i usporava rast glavica kao i pucanje istih. Berba se obavlja sukcesivno kada se glavice potpuno razvijene i tvrde, odsecanjem glavica. Ako se glavice smrznu treba sacekati da se otkrave pa ih tek onda odsecati.

Proizvodnja lisnatog kupusa

Lisnati kupus, kelj (raštan) je znacajna vrsta povrca u Mediteranu gde se gaji preko citave godine. U kontinentalnom delu naše zemlje ova kupusnjaca je malo poznata i malo se gaji. Ova kupusnjaca ima visoku ekološku plasticnost, dobro podnosi klimatske ekstremne i lako se gaji. Po svom hemijskom sastavu jedna je od najkvalitetnijih kupusnjaca. Sadrži 13-23% suve materije, 2- 5% šecera, 2-4% belancevina, 100-200 mg% vitamina i 2- 5% karotina. Raštan formira stablo visoko do 80-100 cm sa dosta dugim internodijama lisnom rozetom na vrhu. Za ishranu se koriste listovi koji su mnogo kvalitetniji posle jaceg zahladenja. Raštan predstavlja znacajno povrce tokom zime u mediteranskom podrucju. Lisnati kupus je veoma otporan na niske temperature. U primorju prezimljava na otvorenom polju i bere se tokom zime i u rano prolece. Mnogo je bolji ukus kada na njega deluju mrazevi. Isto tako veoma dobro podnosi visoku temperaturu. Podnosi i velike nadmorske visine, a uspeva i na slabijim zemljištima. Listovi se beru postepeno, odozdo prema gore. Gaji se niski zeleni, poluvisoki, visoki.

Raštan se gaji na slican nacin kao i ostale kupusnjace, uglavnom se proizvodi iz rasada. U kontinentalnom podrucju proizvodi se u isto vreme kada i kasni kupus. Rasad u vreme sadnje treba da ima 4-6 listova. Raštan se sadi na razmak 60x40 cm. Mere nege se sastoje u navodnjavanju i okopavanju. U baštama se gaji kao združeni usev sa drugim povrcem. Za berbu pristiže za 120-160 dana posle setve. Prinos se postiže oko 20 t/ha.

Postoje forme niskog raštana sa izuzetno lepom rozetom listova pa se koriste kao izuzetno lepa dekorativna biljka u parkovima i baštama.

Proizvodnja kelja

Kelj se kod nas malo gaji, a nešto više se troši u velikim gradovima. Veci znacaj u ishrani ima u zemljama Zapadne i Severne Evrope. Kelj je veoma slican kupusu, ali se od kupusa razlikuje po tome što ima izraženu naboranost listova i ne može se kiseliti. Uglavnom se koristi kao varivo. Poslednjih godina je interesantan i za dehidraciju. Glavice kelja nikad nisu cvrste kao kod kupusa. Kocan je kraci i glavice su sitnije.

Morfološki kelj je veoma slican glavicastom kupusu, ali obrazuje i sitnije glavice, manje zbijene. Površina listova je jako naborana, do cega dolazi usled nejednakog rasta sudovnih snopica i parahimskog tkiva, koje raste znatno intezivnije zbog cega se javljaju mehurasta ispupcenja. Listovi su sa kratkim lisnim drškama ili sedeci, u rozeti tamno zelene boje, a u glavici žutozeleni, izuzev spoljašnih koji su takode tamnozeleni.

Dužina vegetacije, zavisno od sorte, krece se od 110- 160 dana, a masa glavice od 0,6-3,0 kg.

Kelj je po svojim biološkim osobinama slican ostalim kupusnjacama, bolje podnosi niske temperature, sušu i visoke temperature nego kupus. Zbog relativno dobre otpornosti na niske temperature može se proizvoditi preko cele godine i u kontinentalnim uslovima. Za kasnu proizvodnju setva se obavlja u junu mesecu u otvorene leje a sadnja tokom jula, a berba pocinje od oktobra i može trajati cele zime. Potrebno je 400-600 g semena za jedan hektar. Kelj se gaji na isti nacin kao i kupus. Rasaduje se na razmak redova 60-70 cm i u redu 40-60 cm. Berba se obavlja po suvom i lepom vremenu. Glavice se seku kada dostignu potrebnu velicinu sa delom lisne rozete. Kelj je mnogo ukusniji ako se bere tek posle prvih mrazeva. Prinos se krece 30-60 t/ha.

Proizvodnja kineskog kupusa

U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za gajenje kineskog kupusa. Ovo povrce ima visoku hranljivu i biološku vrednost. Zbog kratke vegetacije i relativno dobre otpornosti na niske temperature pogodan je za gajenje kao drugi ili naknadni usev.

Postoje dve vrste kineskog kupusa i to pravi kineski kupus koji ne formira glavicu i pekinški kupus koji se inace širi kod nas, on obrazuje glavicu. Koristi se u ishrani kao varivo i kao salata, iskljucivo u svežem stanju, jer se ne može kiseliti. Kineski kupus se gaji od davnina u Aziji, ali je dosta rasprostranjen u Zapadnoj Evropi i severnoj Americi. Ova jednogodišnja biljka pri prolecnoj sadnji brzo procveta. Zato se u našim uslovima može gajiti kao naknadni ili kao izrazito rani usev. Ako se gaji u prolece kada je dug dan i u uslovima viših temperatura vrlo brzo procveta i ne formira glavicu.

Za proizvodnju kineskog kupusa zemljište treba obraditi odmah nakon skidanja predhodnog useva, ali ne dublje od 20 santimetara. Nakon obrade treba pristupiti površinskoj pripremi zemljišta radi što boljeg usitnjavanja zemljišta i ocuvanja rezervi vlage. Za kineski kupus treba upotrebiti 80-90 kg azota, 40-50 kg fosfora i 90-100 kg kalijuma po hektaru (u cistim hranivima). U našim uslovima kineski kupus najbolje je proizvoditi direktnom setvom semena na stalno mesto, i to od polovine do kraja jula. Potrebno je 1-1,5 kg semena po hektaru seje se u redove na razmak redova 50-60cm a izmedu redova i 20-30 cm u redu.

Nega kineskog kupusa ogleda se u medurednoj kultivaciji sve dok biljke ne sklope redove. Kineski kupus je veoma osetljiv na nedostatak zemljišne i vazdušne vlage, pa ga treba redovno i obilno zalivati. U toku vegetacije treba obaviti jedno prihranjivanje azotnim dubrivom i to polovinom od ukupne kolicine azota (200 kg KAN-a ili 100 kg uree po hektaru).

Prihrana se izvodi u vreme intezivnog rasta rozete listova.

Narocitu pažnju treba obratiti na zaštitu od štetocina. Pojavljuju se iste štetocine kao i na obicnom glavicastom kupusu - buvaci, kupusna muva, kupusar, kupusna sovica, kupusni moljac i druge. O zaštiti od štetocina treba voditi racuna narocito u prvom delu vegetacije. Kineski kupus se odlikuje relativno kratkom vegetacijom oko 60 dana, izuzetno neke sorte do 90 dana. Ako se seje krajem jula i pocetkom avgusta, za berbu stiže kraj oktobra i pocetkom novembra. Težina glavice je 1-2 kilograma, mada neke sorte mogu imati i teže glavice. Prinos je 40- 60 tona po hektaru. Nakon berbe kineski kupus može dobro da se cuva u svežem stanju cak i do dva meseca.

PROIZVODNJA PAPRIKE, PARADAJZA I PLAVOG PATLIDŽANA

Proizvodnja ovih useva je narocito uspešna posle useva koji se rano skidaju kao što je salata, spanac, rotkvica, grašak pa cak i posle jecma. Uspešna proizvodnja paprike kao drugog useva može se ostvariti sa sortama kratke vegetacije, kao što su sorte: beli kalvil, novosadanka, župska rana, una i druge.

Na obradenom, podubrenom i pripremljenom zemljištu treba izvršiti inkorporaciju Treflana u kolicini 2 kg/ha, radi sprecavanja porasta korova. Sadnja kvalitetnog rasada sa 6-8 dobro razvijenih listova vrši se na razmak redova 50-60 cm i u redu 15-20 cm uz obilato navodnjavanje.

Paradajz kao drugi usev je posebno interesantan jer se pored zrelih plodova koji uglavnom služe za preradu u sok dobijaju i nezereli plodovi, interesanti za turšiju i naknadno dozrevanje posle pojave mrazeva.

Obrada za paradajz, papriku i plavi patlidžan je ista kao i za druge kulture. Dubrenje stajnjakom je veoma preporucljivo. Kolicine mineralnih dubriva se krece od 100-120 kg azota, 80- 100 kg fosfora i 120- 140 kg/ha kalijuma. Paradajz treba saditi na razmak redova 80 cm i u redu 30-40 cm. Dok plavi patlidžan na razmak redova 60 cm i u redu 30-40 cm. Pri ovoj proizvodnji kod paradajza treba koristiti determinantne sorte namenjene industrijskoj preradi. Nega useva paradajza i plavog patlidžana je slicna kao i kod paprike s tim što usev paradajza treba intezivnije štititi od bolesti, narocito od plemenjace a plavi patlidžan od krompirove zlatice.

PROIZVODNJA KRASTAVCA I TIKVICA

U našim uslovima kao drugi usev veoma uspešno se proizvode krastavci za turšiju i industrijsku preradu, i to krastavci sitnih plodova u tipu kornišona. Tikvice u drugom usevu se uglavnom koriste kao sasvim mlade za varivo. Za tikvice su posebno povoljni prostori na kojima je predhodno bila proizvodnja rasada (otvorene i zatvorene leje, plastenici i staklenici) gajenjem tikvica na tim terenima ne dolazi do zakorovljenosti a zbog visoke plodnosti, tikvice veoma dobro uspevaju. Za krastavce i tikvice posle skidanja predhodnog useva vrši se obrada na dubini do 20 cm uz unošenje stajnjaka i mineralnih dubriva. Tikvice se obicno dubre stajnjakom koji se unosi u kucice dok krastavac se dubri po celoj površini a može i u brazde ili kucice.

Minerana dubriva se daju samo pre setve u kolicini 400-500 kg/ha kompleksnog dubriva formulacije 15:15:15.

Setva može da traje sve do 10. jula. Krastavci u tipu kornišona seju se najcešce u redove 80-90 cm. Red od reda a izmedu biljaka 10-15 cm ili pak u kucice sa 100x50 cm ili 80x50 cm sa po 3-4 biljke u kucici. Tikvice se seju u kucice na razmaku 120-150cm x 60-80cm gde se ostavljaju po dve biljke u kucici. Muskatna tikva i uljana tikva seju se na razma k 2x1m odnosno 3x1m.

Nega krastavca i tikvica sastoji se u redovnom okopavanju, zalivanju i zaštiti od bolesti i štetocina. Ove kulture su osetljive na pepelnicu i plemenjacu o cemu se mora voditi racuna. Berbu treba izvoditi na vreme narocito kod krastavca jer se plodovi klasiraju i moraju biti odgovarajucih dimenzija. Zato se krastavci beru svaki ili svaki drugi dan i klasiraju u tri klase: prvu klasu cine plodovi velicine 3-6cm, drugu 6-9cm i trecu 9-12cm. Plodovi preko 12cm smatraju se plodovima van klase ilipak salatnim krastavcima. Za kišeljenje se mogu koristiti kao seceni na kriške ili na krugove za mešanu salatu.

PROIZVODNJA CVEKLE

Cvekla je veoma stara povrtarska kultura ali se od uvek smatra i znacajnom lekovitom biljkom. Zbog relativno kratke vegetacije može se proizvoditi kao glavni ili kao naknadni drugi usev.Kod nas je mnogo masovnija proizvodnja cvekle kao drugog useva. Za proizvodnju cvekle zemljište treba da je dobro obradeno na dubinu oko 20- 30 cm i dobro pripremljeno sa obezbedenom mrvicastom strukturom. Cveklu ne treba dubriti stajnjakom nego samo mineralnim dubrivima. Dubri se sa oko 500 kg kompleksnog dubriva formulacije 15:15:15. Za letnju potrošnju cvekla se seje pocev od polovine marta pa do kraja maja. Dok za jesenju i zimsku potrošnju i za preradivacku industriju cvekla se seje u junu ili pocetkom jula. Za ranu proizvodnju cvekla se može proizvoditi preko rasada, pri cemu se rasad proizvodi u toplim lejama ili u drugim vrstama zašticenog prostora. Za letnju potrošnju cveklu treba sejati u više setvenih rokova da bi se obezbedilo sukcesivno pristizanje i snabdevanje tržišta mladom i kvalitetnom cveklom.

Cvekla se na malim površinama u baštenskoj proizvodnji seje u redove na razmak 30-40 cm a na vecim površinama seje se mašinski sa razmakom izmedu redova 50-60 cm. Setva se cesto obavlja u cetvoro ili petoredne trake gde je razmak izmedu traka 60 cm, a izmedu redova u traci 30-40 cm. Setva se obavlja na dubinu 2-3 cm. Za 1 ha potrebno je 5-6 kg fino doradenog semena.U svetu a narocito u SAD pa i kod nas postoje pokušaji da se cvekla seje veoma gusto kako bi se dobili veoma sitni korenovi precnnika 2-5cm u cilju dobijanja mini cvekle i kao takvi celi korenovi se mariniraju. Nakon nicanja u redovnoj proizvodnji, cveklu treba proredivati na razmak 6-10 cm biljka od biljke. Proredivanje je nužno izvesti jer se za setvu obicno koriste klubad iz kojih nice više biljaka. Posle proredivanja vrši se meduredna kultivacija, navodnjavanje, zaštita od štetocina i bolesti. Suzbijanje korova u cvekli vrši upotrebom herbicida koji se koriste i u šecernoj repi. Cveklu napadaju iste bolesti i štetocine kao i šecernu repu pa je i zaštita od bolesti i štetocina slicna.

Kao naknadni ili drugi usev cvekla se gaji posle ubiranja graška, salate, ranog kupusa, jecma pa i pšenice. Pri ovoj proizvodnji uglavnom se postiže bolji kvalitet cvekle nego pri proletnoj proizvodnji. Proizvodnja cvekle kao drugog useva može se obezbediti samo u uslovima navodnjavanja.

Berba cvekle pri letnjoj proizvodnji pocinje kad dostiže Precnik 4-5 cm. Berba u ovoj proizvodnji obavlja se sukcesivno pri cemu se prvo beru najrazvijenije biljke a slabije se ostavljaju da narastu i tako redom.

Mlade cvekle se cupaju i ciste od oštecenog lišca i zemlje i vezuju u veze po 4-6 komada i iznose na tržište. Kasni usevi se ubiraju pre nastupanja jacih mrazeva jer koren izmrzava na temperaturi od -20 C do -30C. Nakon vadenja ostranjuju se listovi i korenovi se cuvaju u posebnim skladištima, podrumima ili trapovima. Najbolje se cuvaju na temperaturi oko 00C. Prinos cvekle se postiže oko 20-30 t/ha.

Slicno cvekli proizvodi se i rotkva.

PROIZVODNJA PRAZILUKA

Praziluk predstavlja jednu od znacajnih povrtarskih kultura koja se uglavnom proizvodi kao druga kultura i tako reci iskljucivo iz rasada. Praziluk se najcešce proizvodi iz rasada pri cemu se setva obavlja u martu sa oko 6-8g semena po metru kvadratnom. U vreme sadnje rasad treba da ima 4-6 dobro razvijenih listova. Praziluk treba saditi u junu ili pocetkom jula. Kasnijom sadnjom smanjuju se prinos. Pre sadnje zemljište treba dobro obraditi i obavezno uneti stajsko dubrivo u kolicini od 40-50 t/ha. Pred pripremu unosi se mineralno dubrivo u kolicini od 600 kg/ha N, P, K 15:15:15.

Praziluk se sadi na razmak redova od 25-50 cm i u redu 10-15 cm. Obicno na malim površinama razmak redova može biti 20-25 cm, dok na vecim površinama razmak je veci.

Kod nege praziluka narocita pažnja se mora posvetiti navodnjavanju jer praziluk zahteva pored visoke plodnosti zemljišta i velike kolicine vode. Pored navodnjavanja praziluk treba redovno kultivirati i okopavati. Korovi se uništavaju herbicidima ili okopavanje.

Od herbicida koristi se Treflan koji se mora inkorporirati u zemljište pre rasadivanja. Praziluk veoma dobro podnosi niske temperature pa se zato vadi dosta kasno u jesen obicno u novembru a ponekad se ostavlja u bašti pa se po potrebi bere.

PROIZVODNJA SPANACA

Spanac je jednogodišnja biljka kratke vegetacije, gaji se zbog listova koji se koriste kao varivo ili kao salata.

List je bogat belancevinama (2,28%), a istice se relativno visokim sadržajem gvožda i kalcijuma. Spanac je znacajan i za preradivacku industriju. Kod nas se spanac gaji kao baštenska i kao njivska kultura.

Spanac je kultura sa skromnim zahtevima za toplotom i dobro podnosi niske temperature. Optimalna temperatura za razvoj vegetativnih organa je 13-160C. Izdržava mrazeve od -6 do -80C. Medutim, dobro ukorenjene biljke i ako postoji snažni pokrivac može podneti i temperaturu i do -200C.

Spanac je tipicna biljka drugog dana zato se u našim delovima uglavnom gaji kao prolecni ili jesenji usev jer bi pri dugom danu i visokim temperaturama veoma brzo rastao u cvetno stablo.

Spanac zahteva velike kolicine vode, i pri nedostatku vode sporo se razvija i brzo prorasta u cvetno stablo.

Spanac zahteva plodno zemljište lako po mehanickom sastavu i propustljivo za vodu. Spanac može da posluži kao biljka indikator plodnosti zemljišta, jer se na usevu uocavaju cak i mikro razlike u plodnosti na nekom terenu.

Spanac dolazi na drugo mesto u plodoredu i ne dubri se direktno stajnjakom. Ne dubri se, ne zato što on ne reaguje dobro na dubrenje stajnjakom nego što ima kratku vegetaciju i ne bi dobro iskoristio stajnjak, kao i da se izbegne preobilna azotna ishrana pri kojoj dolazi do nakupljanja štetnih materija kao što su nitrati i nitriti. Spanac se dubri sa oko 80- 100 kg/ha azotnim, fosfornim i kalijumovim dubrivima. Pri ozimoj proizvodnji pred setvu se daje 1/2 NPK dubriva dok druga polovina se daje u prolece.

Spanac se proizvodi iskljucivo direktnom setvom iz semena, a rokovi zavise od zahteva tržišta ili preradivacke industije. U zavisnosti od vremena setve u našim uslovima se razlikuju rano prolecna, jesenja i ozima proizvodnja.

Za jesenju proizvodnju treba sejati krajem jula i u avgustu, dok za ozimu proizvodnju spanac treba sejati u septembru. Pri ovom roku proizvodnje, spanac prezimljava i berba može poceti u martu i aprilu. Za proizvodnju spanaca zemljište treba poorati na dubinu oko 20-25 cm, uz dobru i kvalitetnu primenu. Na težim i nedreniranim zemljištima slabo ocednim spanac treba gajiti na uzdignutim gredicama.

Seje se sejalicom sa rastojanjem redova od 20-25 cm ili u trake (5 redova) sa razmakom izmedu traka 40-50 cm i redova 15-20 cm. Za ovakav nacin proizvodnje potrebno je 25-30 kg/ha semena. Ako se spanac gaji na uzdignutim gredicama što je preporucljivo za ozimu proizvodnju gredice su širine 60-100 cm i visine 10-15 cm. Seje se 2- 4 reda i potrebno je 15-25 kg/ha semena.

Kolicinom semena treba obezbediti povoljan sklop biljaka tako da nema nikakvog proredivanja biljaka. Proredivanje se može raditi samo kada je u pitanju “mala” proizvodnja u bašti kada se primenjuje rucna setva. Pri toj baštenskoj proizvodnji obicno se proredivanje obavlja dva puta, prvi put se biljke ostavljaju na razmak od 5-6 cm a drugi put oko 10-12 cm. Pri tom drugom proredivanju biljke se mogu iskoristiti za potrošnju. Medutim, pri mašinskoj setvi na velikim površinama spanac se seje u redu na 3-5 cm seme do semena i nema nikakvog proredivanja.

Nega useva spanaca sastoji se u borbi protiv korova, bolesti i štetocina, prihranjivanju i kultiviranju. Pri njivskoj proizvodnji protiv korova koristi se herbicid Roneet 4-5 l/ha + Venzar 0,5 kg/ha.

Do zatvaranja redova ako je moguce treba izvršiti jedno meduredno kultiviranje. Kod ozime proizvodnje u normalnim uslovima nema potrebe za zalivanjem. Medutim u sušnim uslovima neophodno je zalivanje radi kvalitetnog nicanja i u uslovima sušnog proleca, takode, treba redovno zalivati jer je spanac veoma osetljiv na nedostatak vlage.

Berba spanaca pocinje kada biljke obrazuju 5-6 krupnih listova. Pri baštenskoj proizvodnji spanac se bere sukcesivno. Berba može biti dvojka, da se biljke cupaju sa korenom ili da se odsecaju zeleni listovi a da se vegetativni vrh sa korenom ostavlja u zemljištu. Pri industrijskoj proizvodnji za preradu spanac se bere mehanizovano.

Za bliža tržišta spanac se bere ujutro, dok ima rose, a za dalju transport bere se kad je suv. Spanac se loše cuva i treba izbegavati cuvanje ubranog spanaca, jer tada intezivno nakuplja štetne materije (nitrate i nitrite), narocito u nepovoljnim uslovima cuvanja. Pri povoljnim uslovima cuvanja može se cuvati 4-5 dana.

Prinos spanaca jako varira, u zavisnosti od uslova gajenja i sorte, i krece se u proseku od 10-25 t/ha.

PROIZVODNJA MRKVE

U uslovima navodnjavanja mrkva se veoma dobro može proizvesti kao drugi usev, narocito posle ubiranja graška, ranog krompira, kupusa, spanaca, salate pa i posle ranog jecma. Mrkva je inace veoma znacajno povrce jer predstavlja znacajan izvor ugljenih hidrata, vitamina A i drugih korisnih materija. Za mrkvu su najpogodnija lakša, rastresita i plodna zemljišta. Teška i zbijena zemljišta za mrkvu su nepogodna jer se koren na takvim zemljištima deformiše i racva. Mrkvu ne treba dubriti stajskim dubrivom jer je mnogo bolje mrkvu dubriti iskljucivo mineralnim dubrivom. Dubri se obicno sa oko 600-700 kg/ha N,P,K dubriva 15:15:15 i to 2/3 dubriva treba dati do setve i 1/3 u prihrani u fazi 2-4 stalna lista.

Obrada zemljišta za proizvodnju mrkve kao drugog useva sastoji se u tome što se zemljište poore odmah nakon skidanja predhodne kulture. Oranje ne sme biti suviše duboko, najviše 18-20 cm. Uz brzu i kvalitetnu površinsku obradu u cilju dobijanja mrvicaste strukture i ocuvanja vlage. Zemljište mora biti idealno pripremljeno, fine mrvicaste strukture, idealno ravno da bi mogla da se obavi precizna setva. Zavisno od tipa zemljišta, dubine setve je na lakšim zemljištima 2,0-2,5, a na težim zemljištima 1,5-2,0 cm, jer je seme mrkve vrlo sitno (ujednom gramu se nalazi 800-1400 semenki). Iz tog razloga, za dalju reprodukciju treba koristiti kalibrirano seme visoke biološke vrednosti (energije klijanja i klijavosti). U poljskim uslovima od 100 posejanih semenki možemo ocekivati 60 dobro razvijenih biljaka. Setva je na ravnoj površini. Proizvodnja mrkve na ravnoj površini ili na gradicama, s tim da i jedan i drugi nacin setve ima svojih prednosti, ali i nedostataka.

Na ravnoj površini setva je u redove 20-40 x 3-5 cm, cesto proizvodaci zbog lakše meduredne obrade, u širokoj proizvodnoj praksi seju na 40-50 cm izmedu reda i 2,5-3,0 cm u redu ili šestoredne trake, 50 cm izmedu traka, 20 cm izmedu redova i 3,0 cm u redu.

Broj redova pri setvi na gredice uslovljen je širinom iste, te setva može biti u dvo, tro ili cetvororedne trake. Na gredici širine 20 cm, setva je na raznak redova od 7-10 cm i na 3,0 cm u redu. U tom slucaju treba obezbediti milion semenki po ha. Setvom cetiri reda na gredici širine 50 cm treba za setvu utrošiti milion tristotine do milion petstotina hiljada semenki po ha. A na gredicama širine 110-120 cm, sa 6 redova potreban broj semenki za ha površine iznosi i do dva miliona.

Na idealno pripremljenom zemljištu za setvu potrebno je obezbediti 1,5-2,5 kg semena po ha (zavisno od apsolutne mase 1.000 zrna, namene sorte, vremena proizvodnje ili setve, tipa i pripremljenosti zemljišta).

Seme hibrida obavezno se kalibrira i distribuira u setvenim jedinicama (10.000; 25.000; i 500.000 semenki), što omogucava preciznu setvu i željeni broj biljaka kao jedan od preduseva visokog prinosa i kvaliteta zadebljalog korena za potrebe zelene pijace i svežu potrošnju (oko 900.000-1.200.000 biljaka /ha), ali i za industrijsku preradu (700.000-900.000 biljaka /ha).

Od mera nege primenjuje se: valjanje istovremeno sa setvom ili posle setve semena, meduredna obrada (3-4 puta, sve dok biljke ne sklope redove) prihranjivanje i zaštita od korova, bolesti i štetocina. Osim navedenih mera nege, u letnjoj setvi, posebne efekte daje navodnjavanje. Donja granica optimalne vlažnosti zemljišta je 70% od PVK, optimum je 70-80% od PVK. Zalivna norma, posle setve do pojave kotiledonih listica, je oko 10-15 mm. U pocetnim fazama brže rastu listovi (do pojave 3-4 lista), a zatim zadebljali koren, te je to vreme da se zalivne norme povecavaju na 20-30 mm, a broj zalivanja zavisi od tipa zemljišta, kolicina i rasporeda padavina. Mrkva zahteva stalnu i umerenu vlažnost zemljišta, bez znacajnog kolebanja.

Seme mrkve u proizvodnim uslovima dugo nice, stoga je važno na vreme i kvalitetno usev zaštititi od korova, koji u povoljnim uslovima znatno brže nice. Na raspolaganju nam je relativno mali broj vrlo efikasnih preparata, s tim da su zvanicno kod nas registrovana samo dva preparata Afalon i Fusilade.

Oštecenja na korenu mrkve od nematoda

Od bolesti javlja se pepelnica, pegavost lišca, trulež korena i stabla, sluzasta trulež korena, palež lišca, a od štetocina mrkvina muva, lisne vaši, zemljišne štetocine i nematode.

Mrkva iz letnje setve pristiže za vadenje tokom oktobra i novembra meseca. Tokom cele vegetacije, pocev od nicanja pa do faze optimalne tehnološke zrelosti najvažnije je ocuvati nadzemnu vegetativnu masu. Dobro razvijena lisna rozeta je uslov za visoke kvalitetne prinose. Svaka od mera znacajno doprinosi povecanju broja listova i lisne površine, a sa tim i povecanju prinosa po jedinici površine.

Smanjenje broja listova, iz bilo kog razloga, može dovesti do ponovnog rasta listova i tada se rezervna hranljiva materija iz zadebljalog korena troši na formiranje i porast novih listova, što uzrokuje stvaranje korena mrkve izuzetno lošeg kvaliteta. S druge strane, slabo razvijena nadzemna vegetativna masa utice na otežano vadenje zadebljalog korena mrkve mašinama takozvanog “cupajuceg” tipa.

U letnjoj setvi mrkve, s obzirom na vreme formiranja nadzemne vegetativne mase i zadebljalog korena, glavni problem predstavlja pegavost lista i pepelnica.

Na malim površinama – u bašti, vadi se rucno izoravanjem plužnim telom bez daske. Na velikim površinama vadenje mrkve je mašinama koje mogu biti vucene, nošene ili samohodne. Rade na principu izoravanja uz predhodno uništavanje nadzemne vegetativne mase ili cešce mašinama “cupajuceg tipa” uz kasnije uklanjanje nadzemne vegetativne mase (listova lisne rozete).

Ubiranje mrkve se obavlja po suvom vremenu i pri optimalnoj vlažnosti zemljišta kako usled rada uredaja za potkopavanje ne bi dolazilo do oštecenja korena. Nakon izdvajanja zemlje koren se transportuje u prikolicu ili bunker kombajna, a zatim ide na preradu ili za cuvanje za svežu potrošnju.