|
Dr Ivo Đinović
GAJENJE KRASTAVACA
Krastavac je u našim krajevima poznat kao povrće
još iz vremena starog Rima. Gajili su ga i drugi
stari narodi: Grci, Egipćani, Kinezi, Indusi...
Po nekim autorima potiče iz Afrike, po drugima iz
Istočne Indije, ali nije isključeno da je bio prisutan u spontanoj
flori na oba kontinenta. U Indiji se koristi preko
3000 godina, a u Kini se pominje 100 godina pre nove ere.
Američki Indijanci su takođe gajili krastavac pre dolaska
španskih osvajača.
U evropskim zemljama krastavac su širili Rimljani. U
Francuskoj se pominje u devetom, a u Engleskoj tek u šesnaestom
veku. U jugoslovenskim jezicima postoji mnoštvo
naziva za krastavac, npr. krastavica, kumara, murka,
ugarka. To je omiljena hrana mnogih slovenskih naroda, a
posebno u Rusiji-u, gde se krastavac troši svakodnevno i
gaji na velikim površinama.
MORFOLOŠKO-BIOLOŠKE OSOBINE
Krastavac je jednogodišnja zeljasta, lozasta biljka sa
krupnim lišćem na dugim drškama. Vreža je dugačka,
najčešće 1,5-2 metra, ali ima i sorti sa kratkom stabljikom,
kako za gajenje u malim baštama, na terasama ili industrijsku,
jednofaznu berbu kornišona mašinama. Kao i kod
većine drugih vrsta iz porodice tikava, na stablu, na
svakom kolencu pored lista, može da izraste grana, vitica,
cvet, pa i adventivni koren. Gaji se zbog plodova koji se
koriste u ishrani ljudi.
Cvetovi su jednopolni, muški ili ženski, sa žutim
kruničnim listićima, kojih ima pet, a koji su srasli, kao i
prašnici u muškim cvetovima (mada je jedan od njih
najčešće slobodan).
Ženski cvet krastavca se prepoznaje po plodniku, čija
veličina i oblik zavise od tipa sorte, što znači da je kod
sorti sa krupnim i dugim plodovima i plodnik krupan,
nekada dugačak i 4 - 5 cm.
U zavisnosti od toga kojih cvetova ima na biljci krastavca,
postoje i različiti tipovi sorti, linija i hibrida. Tako
se najrašireniji tip krastavca na čijim biljkama ima muških
i ženskih cvetova naziva monoecius. Hibridi sa ženskim
cvetovima na biljkama pripadaju takozvanom ginoecius,
muški sterilnom tipu ispoljavanja pola. Dobijaju se
ukrštanjem ginoecius (ženskih) linija sa monoecius sortama.
U straživanjima, u genetici i oplemenivanju krastavca,
javljaju se i biljke smao sa muškim cvetovima, a
takav tip biljaka stručno se naziva androecijski i nema
praktične primene jer je ženski sterilan, pa prema tome i
ne donosi plod.
Inače, cela biljka krastavca je obrasla sitnim belim ili
prozirnim bodljama, kojih najčešće ima i na plodovima.
Neke sorte i hibridi imaju glatke plodove, bez bradavica i
bodlji. Bodlje na plodovima mogu biti bele ili crne, ali se
češće javljaju crne.
Cvet krastavca sa zametnutim plodom
Proizodnja krastavaca vertikalnim sistemom
USLOVI USPEVANJA
Temperatura
Krastavac je biljka tropskog porekla i najbolje uspeva
pri temperaturnimuslovima od 18 - 320 C, s tim što je optimalna
toplota 250 C.
Optimalna temperatura za klijanje semena je 25 - 300C.
Seje se na otvorenom polju tek kada se zemljište zagreje
na 17-180C, dakle krajem aprila ili početkom maja (u Srbiji
i krajevima sa sličnom klimom).
Osetljiv je na mrazeve. Životna kativnost u biljci
prestaje na 50 C.
Kada se proizvodi rasad, dnevna temperatura u leji treba
da bude 22 - 280 C, a noću 20 - 220 C, minimalna 180 C.
U plastenicima i staklenicima, u vreme formiranja plodova,
temperaturu treba podesiti tako da preko dana bude
20 - 300 C, a noću 17 - 210 C.
Biljka kratavca prestaje da raste pri dnevnim temepraturama
od 12 i noćnim od 80 C, kao i pri visokim temperaturama,
dnevnim od 32 - 350 C a noćnim 230 C. Odavde
se sagledava izvanredan značaj u pravilnom provetravanju
plastenika i staklenika tokom letnjih meseci u
našim uslovima. Za normalnu oplodnju minimalne temperature
su 14 - 160 C. Cvetovi se ne otvaraju na temperaturama
nižim od 120 C, jer biljka prestaje da raste. Zameci
otpadaju na 10 - 140 C.
U vreme plodonošenja potrebno je održavanje optimlanih
temperatura, sa razlikom između dnevnih i noćnih
od 50 C.
Svetlost
U pogledu svetlosti, krastavci nisu tako osetljivi. Ponekad,
gaje se kao međuusev sa kukuruzom u uslovima
više difuzne nego direktne svetlosti.
Optimalna osvetljenost pri temperaturi od oko 200 C je
15.000 luksa. Minimalna količina svetlosti je od 6.000 -
10.000 luksa. To znači da se u našoj zemlji svetlost ne
postavlja kao ograničavajući faktor u proizvodnji krastavca
tokom cele godine.
Voda
Krastavac ima slabo razvijen korenov sistem koji se
prostire uglavnom u plitkom površinskom sloju. Otuda i
velika osetljivost na sušu i narodna izreka "izgoreo kao
krastavac". Navodnjavanjem ili mulčiranjem površinskog
sloja trebaobezbediti neprekidnu vlažnost, kako bi
biljke brzo rasle.
Temperatura vode za navodnjavanje kra-stavca treba
da bude oko 200 C, a optimalna vlažnost zemljišta oko 85
- 95% maksimalnog vodnog kapaciteta. Optimalna relativna
vlažnost vazduha iznosi 90%.
Voda ne sme da bude zagađena organskim kiselinama,
bazama i solima.
Zalivanjem “kap po kap” sistemom u staklenicima
biljkama se daje po jedan litar vode na dan dok ne odrastu
do prve žice, a posle toga po dva litra.
Pored ovoga, primenjuje se i navodnjavanje brazdama.
Tom prilikom voda se zagreva jer teče po toplom zemljištu,
što deluje stimulativno na porast biljaka. Troši se 25 -
30 litara vode po m2. Navodnjavanje treba da se obavlja
uveče. Orošavanje ili veštačka kiša mogu da izazovu
širenje bolesti, pa se ne preporučuju. Ako ne postoji
drugo rešenje, ovakva navodnjavanja treba izvoditi kasno
popodne ili tokom noći, a pre tog biljke isprskati protiv
gljivične bolesti i bakteriozne plamenjače. Mikal ili
Alijet su najefikasniji. Posle navodnjavanja prskanje
ponoviti. Prska se "kad spadne rosa".
Zemljište
Krastavac najbolje uspeva na dubokim, humusnim,
strukturnim, plodnim i toplim zemljištima slabo kisele do
neutralne reakcije (optimalna pH 5,8 - 6,8).
Zemljišta bogata organskim materijama su pogodna za
rast krastavaca. Tim zemljišta nije od bitnog značaja, ukoliko
postoji mogućnost obilnog đubrenja zgorelim stajnjakom.
U toplim i peskovitim zemljištima koren krastavca
izuzetno može da poraste metar do metar i po u
dubinu, inače je u plitkom površinskom sloju.
Teška i zbijena zemljišta, visoka podzemna voda i čisti
peskovi nisu dobri za gajenje krastavca, jer on na njima
sporo raste i ne donosi dobre prinose. Kako danas postoje
moćni sistemi agromelioracija, ako se poznaju "zahtevi"
biljaka, nema toliko lošeg zemljišta koje radom čoveka ne
može da se popravi i prilagodi potrebama biljaka. Tim
zemljišt ai česta navodnjavanja iziskuju potrebu većeg ili
manjeg broja prihranjivanja. Naime, krastavac troši malo
hranljivih materija, ali se često navodnjava, čime se hrana
ispira u dublje slojeve,
ispod "dohvata"
njegovog plitkog korenovog
sistema.
Dakle, aeracija i
drenaža zemljišta
treba da omoguće što
bolje ukorenjavanje
biljke. Na težim, glinovitijim
zemljištima,
krastavac u početku
sporo raste, a na
peskovitim, lakim,
ima brz start, a
onda usporenje.
U pogledu plodoreda,
krastavac, treba
gajiti na istoj parceli
tek posle četiri godine.
Dobri predusevi
su strna žita i
mahunarke.
Đubrenje krastavaca
Krastavac reaguje
visokim prinosima na
obilna đubrenja orgnskim
đubrivima kao
što je stajnjak. Ako se
gaji na otvorenom
polju, na zemlji, đubri
se sa 30 - 40 t/ha,
na žiča nim konstrukcijama,
50 - 70 t/ha i
u zaštićenom prostoru
100 - 150 t/ha
goveđeg stajnjaka.
Nedostaci: 1 kalijuma,
Nedostaci: 2 kalcijuma
Nedostaci: 3 magnezijuma
Živinskog ili ovčjeg stajnjaka treba mnogo manje -
trećina ili polovina navedenih normi. Način gajenja krastavca
i prirodna plodnost zemljišta diktiraju potrebne
količine hraniva po hektaru. Običan, njivski način gajenja,
kada se planiraju prinosi od 30 - 40 t/ha ploda, zahteva
obezbeđenje 60 - 80 kg/ha čistog azota, 45 - 60 kg fosfora,
120 - 160 kg kalijuma, 60 - 80 kg kalcijuma i 15 - 20
kg magnezijuma. Postoji magnezijumovo đubrivo magnezomon,
ili magnezijum amonijum nitrat. Ovaj elemenat
je deficitaran na peskovitim zemljištima sa niskim pH
vrednostima.
Proizvodnja krastavca u špalirima na otvorenom polju
mora da se obezbedi sa većom količinom hraniva, jer su i
prinosi skoro duplo veći: 50 - 70 t/ha. Za ovakav prinos
potrebno je od 100 - 140 kg azota, 75 - 105 kg fosfora,
200 - 280 kg kalijuma, 100 - 140 kg kalcijuma i 25 - 35
kg magnezijum po hektaru.
Najobilnije đubrenje je potrebno u plastenicima i staklenicima.
Ovde se postižu prinosi od 100 - 150 t/ha ploda,
te stoga mora da se obezbedi po 200 - 300 kg azota i kalcijuma,
150 - 230 kg fosfora, 400 - 600 kg kalijuma i 50 -
75 kg magnezijuma po hektaru.
Uz obilno đubrenje stajnjakom, krastavac dakle treba
đubriti mineralnim đubrivima sa naglašenim sadržajem
kalijuma, kao što su đubriva NPK 10:30:20 npr. Uz to,
ukoliko su zemljišta siromašna sa kalcijumom i magnezijumom,
treba nabaviti i ovakva đubriva.
Dve trećine mineralnih đubriva treba da se unesu
zajedno sa stajnjakom, pre jesenjeg oranja, a jedna trećina
sa pripremom za setvu i u prihranjivanju.
Prihranjivanje krastavca se obavlja na svake dve
nedelje posle prve berbe, a pošto se bere obično dva meseca
ili osam nedelja, to znači da je potrebno četiri prihranjivanja.
Prvo i treće prihranjivanje se obavljaju sa po oko
40 kg čistih hraniva azota i kalijuma, a drugo i četvrto
samo sa po 40 kg/ha azota.
Magnezijum se dodaje u svim prihranjivanjima, 5 - 10
kg po hektaru, ukoliko je deficitaran. To se vidi i po simptomima
na biljci: požutelost rubova na lišću, ređe i
između sprovodnih sudova.
Tokom vegetacije u kombinaciji sa sredstvima za
zaštitu od bolesti i štetočina, krastavac može da se
prihranjuje i vuksalom (1,7 l/ha), ili nekim drugim folijarnim
đubrivom. Najobilnije se đubri "krastavac na slami",
i to u plastenicima.
Kako to "krastavac na slami"?
Metod je razrađen u Nemačkoj. Sastoji se u kopanju
kanala ili šančeva u plasteniku koji se pune slamom, pa
kada se slama "upali" greje zonu korenovog sistema,
usled čega krastavci brzo rastu i daju obilne prinose.
Evo i konkrtnog primera za plastenik dug 30 i širok 6
metara. Prvi kanal se kopa na metar od ivice duž tunela,
širine 80 i dubine 20 cm. Staza između dva kanala je takođe
široka 80 cm. Na nju se stavlja iskopana zemlja kojom
će se kasnije pokriti slama i na njoj gajiti biljke. U plasteniku
širokom 6 m, ima tri ovakva kanala ili šanca. U
njih se ređaju bale slame, i to u dva sloja. Posle prvog
sloja po njemu se rastura mineralno đubrivo, jedan kilogram
NPK 20:8:5 ili 20:10:10 po bali slame.
Za konkretan primer potrebno je 450 bala slame i 225 kg
mineralnih đubriva koje se rastura po površini slame u
šančevima od 72 kvadratna metra. Kako je ukupna
površina plastenika 180 m2, đubrenje po hektaru iznosi
12.500 kg NPK mineralnih đubriva!
U nedostatku navedenih kompleksnih đubriva, mogu
se napraviti mešavine KAN-a i NPK 15:15:15 ili sličnih,
sa dve trećine KAN-a, a to je 150 kg KAN-a i 75 kg NPK
15:15:15.
Pošto se prvi sloj bala slame pođubri, po njemu treba
da se rasturi i tanak sloj negašenog kreča, pa se onda poređa
gornji red slame. Potom se slama dobro zalije vodom
i sabije gaženjem. Tom prilikom negašeni kreč se "gasi" i
oslobađa velike količine toplote usled koje se slama
"upali". Kada se slama zagreje na oko 300 C, a to bude za
nekoliko dana u pokrivenom plasteniku, na nju se nanosi
sloj plodne, iskopane zemlje u debljini od 10 - 15 cm. U
protivnom, bez kreča, zagreje se tek za dve nedelje. Potom
se rasađuje rasad krastavca obično star 30 - 35 dana,
mada može i mlađi, u plastenicima bez grejanja obično
početkom aprila. Na jednom redu bala rasađuju se dva
reda krastavca, sa međurednim rastojanjem od 40 cm, i
rastojanjem između biljaka u redu oko 30 cm. Tako se
dobijaju dvorede trake sa međurednim rastojanjem od 120
cm (20 x 80 x 20 cm). U konkretnom plasteniku na ovaj
način se rasadi 600 biljaka, što iznosi 330 po aru, ili
3.300/ha.
Tokom vegetacije slama se razlaže i pretvara u humus,
oslobađa se toplota koja greje zonu korenovog sistema i
plastenik, tako da se, uz redovno zalivanje i provetravanje
omogućava vrl obujan rast i velika rodnost krastavca.
Krastavac na otvorenom polju
Setva krastavca na otvoreno mpolju počinje kada se
zemljište u površinskom sloju zagreje oko 17 - 180 C, a to
je u ravničarskim krajevima naše zemlje krajem aprila il
početkom maja. Naravno, može se sejati i kasnije.
Poslednji rok setve krastavaca kornišona je 20. juli, i
on je značajan za postrne useve.
Krastavac se obavezno gaji tamo gde postoji sistem
za navodnjavanje. Setva na otvorenom polju može biti
različita - direktna i rasađivanje. Međuredna rastojanja i
Gajenje krastavca po površini zemljišta
broj biljaka po jedinici površine zavise od bujnosti sorte
ili hibrida. Kornišoni se seju gušće od salatara, obično 100
x 15 cm ili u dvorede trake, sa rastojanjem od 25 - 30 cm
između redova u trakama i 120 cm između traka, s tim što
se u redu ostavljaju biljke na oko 15 - 20 cm. Seme krastavca
se seje plitko, na 1 do 2 cm dubine, ali može i na 3
cm. Postrne setve daju nešto slabiju bujnost useva od prolećnih,
i tada može da se seje i nešto gušće. Kilogram semena
krastavca sadrži od 30 - 40 hiljada semenki. Po hektaru
se troši od 1 - 2 kg, što zavisi od načina setve ili gajenja.
Litar semena ima masu od 500 grama. U povoljnim
uslovima čuvanja klijavost može da se očuva 7 - 8 godina.
U optimalnim uslovima vlage i toplote niče za 6 - 8 dana.
Ako se proizvodi iz rasada, onda se setva obavlja u
saksijama ili tresetnim kockama prečnika 4 - 5 cm. Vreme
setve se podešava prema terminu sadnje, na taj način što
se podešava starost rasada od 15 - 20 dana.
Ako se želi stariji rasad, prečnik hranljivih kocki ili
saksija treba da bude 8 cm.
Optimalna starost rasada krastavca treba da
obezbedi formiranje trećeg list u vreme rasađivanja. U
povoljnim uslovima dovoljno je i 12 - 15 dana posle setve.
U protivnom, prođe i više vremena. Star rasad se teže
prima, ima izduženo stablo i ne stoji uspravno. Korenov
sistem se razvija u skučenom prostoru, biljka sporo napreduje
i redukuje potencijal za prinos. Zbog toga se iz
mladog rasada dobijaju bujnije i rodnije biljke. Ukoliko se
rasad ipak izduži, pri rasađivanje se povija i deo stabla i
pokriva zemljom. Setva semena u hranljive kocke treba
da obezbedi brzo nicanje. U svaku kocku, koja je napravljena
sa rupom u sredini, stavi se po jedna semenka i
pokrije krupnim peskom, a potom blago zalije, tako da u
zoni semena bude i vazduha, kako seme ne bi satrunulo.
Setva u džifi pločicama se obavlja tako što se ove
prethodno nekoliko puta zaliju, da maksimalno nabubre, a
onda u vlažni supstrat semenke zabodu prednjim, šiljastim
krajem, na dole, pokriju peskom i ponovo zaliju.
KRASTAVCI KORNIŠONI
Sorte ili hibridi krastavca namenjeni za kišeljenje celih
plodova nazivaju se kornišoni, bez obzira da li će se
kiseliti u domaćinstvu ili prehrambenoj industriji.
Postoje dva osnovna tipa sorti: bradavičasti ili američki
i glatki ili holandski kornišoni.br>
U našoj zemlji su poznatiji bradavičasti ili američki,
jer se dugo godina gajila sorta pariski kornišon koji je u
tom tipu. Kasnije su se proširili i hibridi ovakvog tipa
ploda, najpre parifin, ili levina pa kapir i olimpija (holandski),
kao i prvi domaći hibrid kornišona Nais.br>
Kornišoni se gaje na zemlju, u špaliru, na otvorenom
polju, u plastenicima i staklenicima. U našoj zemlji
dominira proizvodnja na otvorenom polju, na zemlji,
mada ima i špalirskog načina gajenja. Konstrukcija za
špalire mora da bude dovoljno čvrsta kako bi izdržala
teret biljne mase i naleta vetrova. Visina špalira treba da
bude 1,8 - 2 metra. Ako se gaji po jedan red, onda razmak
između konstrukcija
treba da bude 1,5 m, sa
rastojanjem između
biljaka od oko 30 cm.br>
Špaliri sa dva reda biljaka
uz jedan naslon
podižu se na rastojanju
od dva metra. Rastojanje
između redova je
60 cm (140 + 60) x 30
cm. Konstrukcija se
sastoji od metalnih ili
drvenih stubova pobodenih
u zemlju na
svakih 3 - 3,5 m, i tri
vodoravne žice, od
kojih je donja na visini
od 20 - 25 cm iznad površine, sledeća po sredini, a treća
po vrhu stubova. Na svakih 30 cm po visini zatežu se
kanapi koji se za ivične žice vezuju, a oko srednje omotavaju.
Oko njih će se kasnije upredati biljke krastavca i
na taj način formira se špalir.
Uzgoj krastavaca uz mrežu
Špalir pruža više mogućnosti za pravilno
formiranje plodova, lakšu berbu, zaštitu od
bolesti i korova, što čini prinose dvostruko većim
u odnosu na useve odgajene na zemlji (50 - 70
t/ha). Ako se želi špalir sa dvoredom konstrukcijom
(140 + 60) x 30 cm, onda se oni grade u
obliku šator aili velikog slova A, s razmakom
krakova u osnovi od 60 cm, i 5 redova žice, po
dve sa svake strane, s tim što je peta, vodilja,
zajednička za oba reda u špaliru i pruža se duž
temena. Sve ostalo je isto kao i kod jednoredog,
prostog špalira. Ovaj sistem se primenjuje kod
masovnog gajenja kornišona, na većim površinama,
dok se jednoredi obično sreće kod amatera,
na okućnicama.
Kada se beru kornišoni?
Mada postoji kombajn za berbu kornišona, u
našoj zemlji se oni uglavnom beru ručno, 10 - 15
puta u sezoni u povoljnim godinama. Već posle
nekoliko dana od oplodnje, kad dostignu dužinu
od 5 - 10 cm, počinje berba kornišona. Postoje
standardne kategorije ili klase koje se formiraju
na osnovu dužine i debljine ploda.
I klasa: dužina 3 - 6 cm, prečnik oko 2 cm
II klasa: dužina 6 - 9 cm, prečnik oko 3 cm
III klasa: dužina 9 - 12 cm, prečnik oko 4 cm i
IV klasa: dužina 12 - 15 cm, prečnik oko 4,5 cm.
Ovu poslednju, četvrtu klasu, fabrike teško
primaju ili je vrlo jeftina, tako da se ne isplati
prodaja. Zbog toga se često svi krastavci krupnoće
iznad III klase proglašavaju za vanklasne.
Naravno najvišu cenu ima prva klasa, jer se sa
njom ostvaruju i najniži prinosi po jedinici
površine.
Iako se klase pogađaju prvenstveno po dužini, i
tako dogovaraju između proizvođača i industrije za
preradu, u fabrikama kalibratori formiraju frakcije
po debljini, što dovodi do nesporazuma kada se
vraćaju kratki i debeli plodovi.
Krastavci kornišoni se na većim parcelama
beru svakoga dana, deo po deo, tako da,kada se
dođe na jedna kraj, sutradan se počinje opet sa
onog mesta odakle je berba počela pre tri-četiri
dana. Izuzetno, ako nastupi vrlo hladno i kišovito
vreme, berba se obustavlja, jer krastavac ne
raste i ne donosi nove plodove.
U kilogramu kornišona prve klase ima 80 -
100 plodova, druge 25 - 80, treće 12 - 25 i četvrte
7 - 10 plodova. Na osnovu cene pojedinih klasa,
proizvođač treba da se odluči kada će brati s
obzirom na prinos i zaradu.
|