|
Adam Takač dipl.ing.
Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad
SAVREMENA PROIZVODNJA PARADAJZA
Paradajz (Lycopersicon esculentum Mill.) je
jedna od najčešćih i ekonomski najznačajnijih
povrtarskih vrsta koji se gaje na otvorenom
polju i u zaštićenom prostoru. U Srbiji se paradajz
gaji na oko 20.000 ha, sa ostvarenom
proizvodnjom od 180.000 tona ploda. Ostvareni prosečni
prinosi po hektaru su veoma niski (u Srbiji) i kreću se oko
9.000 kg po hektaru. Razlozi ovako niskih prinosa nisu
u genetskom potencijalu sorti i hibrida već u neadekvatnoj
tehnologiji gajenja, smanjenoj i neadekvatnoj primeni
mineralnih đubriva i sredstava za zaštitu bilja
(naročito 2005.godine gde je puno useva stradalo od
biljnih bolesti), i nepovoljnih ekonomskih okolnosti. U
ovom tekstu dati uslovi uspevanja, potrebe za vodom u
zavisnosti od temperature, plodored i izbor zemljišta za
proizvodnju paradajza. Dat je i osvrt na đubrenje paradajza
u zavisnosti od plodnosti zemljišta, kao i berba paradajza.
Posebno je obrađena kalkulacija proizvodnje paradajza
na otvorenom polju iz direktne setve i ekonomičnost
proizvodnje. Proizvodnja ploda paradajza je profitabilna i
visokoakumulativna proizvodnja, ukoliko se primenjuje
pravilna agrotehnika i naučna saznanja i dostignuća savremene
povrtarske proizvodnje.
Plod paradajza ima široku upotrebu u ishrani stanovništva.
Koristi se kao svež, zreo plod i u vidu različitih
prerađevina. O značaju ove povrtarske kulture govori podatak
da se njegova potrošnja statistički evidentira u 164
zemlje sveta i da je druga najprodavanija namirnica na
svetskoj pijaci, posle banana. Prosečna potrošnja paradajza
u svetu iznosi 15 kg po stanovniku, a u našoj zemlji
je 16 kg po stanovniku.
Klimatski faktori u kombinaciji sa drugih agroekološkim
elementima uz novoselekcionisane sorte i hibride,
pružaju izvanredno dobre uslove za proizvodnju
paradajza u našoj zemlj. U APVojvodini i uz rečne doline
centralne Srbije, postoji dobra kombinacija zemljišta i
obilja vode za navodnjavanje kao i povoljnih klimatskih
prilika. Na ovim prostorima mogu se lako ostvariti prinosi
od 50-80 tona ploda po hektaru. Istovremeno to su i
najrazvijenija poljoprivredna područja naše zemlje, sa
velikom koncentracijom stanovništva i razvijenim urbanim
centrima, gde se mogu plasirati velike količine svežeg
ploda na zelenoj pijaci ili predati fabrikama za preradu.
Proizvodnja i potrošnja paradajza u svetu i kod nas
U savremenoj proizvodnji i potrošnji hrane paradajz zauzima
značajno mesto. U ishrani, paradajz je veoma zastupljen, tako da se
njegova potrošnja statistički evidentira u 164 zemlje sveta. U ishrani se
koristi u svežem stanju i u vidu raznih prerađevina. Prosečna potrošnja
paradajza u svetu iznosi 15 kg po stanovniku (FAO). Znatno veća
potrošnja ostvaruje se u razvijenim zemljama, gde iznosi 29 kg i za 18
kg veća je od potrošnje u nerazvijenim, odnosno zemljama u razvoju.
Regionalno posmatrano najveća potrošnja je u Severnoj Americi, gde
iznosi 35 kg po stanovniku godišnje. Prema ostvrenoj potrošnji od 27
kg, evropske zemlje nalaze se na drugom mestu u odnosu na ostale
svetske regione. Najveća potrošnja paradajza beleži se u Grčkoj od 140
kg po stanovniku, gde paradajz čini polovinu ukupne potrošnje povrća.
Visoka ponuda kao i tradicija, odnosno navike potrošača uzrok su
visokoj potrošnji ove namirnice. Ne sme da se zanemari ni klimatski
faktor koji opredeljuje nivo potrošnje. Grčka je ujedno i jedina evropska
zemlja medju najvećim svetskim potrošačima.
Potrošnja paradajza u našoj zemlji iznosi 16 kg po stanovniku, što
je manje od evropskog proseka za 11 kg. Prema ostvarenoj potrošnji
Srbija i Crna Gora je pri samom dnu evropske lestvice, odnosno na 21
mestu ispred Finske, a iza Danske. U strukturi potrošnje povrća u
našoj zemlji paradajz učestvuje sa 15% i nalazi se na trećem mestu.
Zahvaljujući veoma velikim hranljivim, kulinarskim i dijetetskim
osobinama, predstavlja povrtarski proizvod za koji se očekuje da će
imati porast potrošnje u našoj zemlji.
U Srbiji se povrće gaji na oko 309.000 ha, a paradajz zauzima oko
7% setvenih površina. U našoj zemlji paradajz se masovno gaji od sredine
19 veka. Pre drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji paradajz
se gajio na oko 7.000 ha, a u Srbiji na oko 4,000 ha, o čemu govori
i podatak iz 1947.godine da se u Srbiji gajio na 4.385 ha. Proizvodnja
paradajza se u poslednjih 15 godina ustalila na oko 20.000 ha (maksimum
2002.godine sa 21177 ha) sa proizvodnjo za oko 180.000 tona.
U Vojvodini se ta proizvodnja ustalila na oko 6.000 ha sa proizvodnjom
oko 60.000 t.
Ostareni prosečni prinosi po ha su veoma niski i kreću se oko 9.000
kg/ha. Razlozi ovako niskih prinosa nisu u genetskom potencijalu sorte
i hibrida već u neadekvatnoj i zastareloj tehnologiji gajenja, smanjenoj
i neadekvatnoj primeni mineralnih djubriva i sredstaava za zaštitu
bilja, nepovoljnim ekonomskim okolnostima, a naročito u poremećaju
pariteta inputa i autputa za ovu proizvodnju, nesirurnoj i neorganizovanoj
prodaji gotovog poizvoda. U plasteničkoj proizvodnji
problem predstavljaju primitivni i neadekvatni objekti u kojima se
izvodi proizvodnja (niski plastenici).
USLOVI USPEVANJA
Paradajz se može gajiti u svim poljoprivrednim rejonima
Srbije i Crne Gore. Najbolje uspeva tamo, gde period sa
prosečnom dnevnom temperaturom iznad 150C traje najmanje
150 dana, i gde temperature u toku dana rastu i do
350C. Zahvaljujući mogućnosti proizvodnje iz rasada,
paradajz može da se gaji u širokom arealu od 550 severne
do 350 južne geografske širine, tj. od Nemačke i Poljske
na severu do Južno Afričke Republike na jugu. Za normalan
razvoj biljke, paradajz iziskuje temperature između
18 – 250C. Minimalna temperatura za klijanje semena
iznosi 100C. Kod umerene vlažnosti zemljišta i setve na 2-
3 cm dubine, pri temperaturi od 250C, seme niče za 5-6
dana. Paradajz prestaje da cveta na temperaturi ispod 150C
i iznad 350C. Na temperaturi od 90C prestaje rast biljke.
Izmrzava na nula stepeni, mada usevi iz direktne setve, u
fazi kotiledonih listića mogu izdržati kratkotrajni mraz od
–1,1 do –1,30C. Mrazevi od –0,3 ili –0,40C oštećuju
plodove. Kod previsokih noćnih temperatura, otežano je
premeštanje ugljenih hidrata, što dovodi do prekidanja
zametanja plodova. Kod proizvodnje ranog paradajza u
plastenicima česta je pojava formiranja sitnih cvetova,
koji se ne oplode. Razlozi ove pojave leže u niskoj temperaturi
zemljišta. Drugi pak problem u plasteničkoj, a
naročito stakleničkoj proizvodjnji su temperature preko
300C, gde je asimilacija veoma mala, odnosno ona je
skoro ista kao i na temperaturi od +10C. Da bi proizvodjači
obezbedili bolji rast biljaka može se dodavati CO2
(ugljendioksid), i njegova se koncentracija na tako
visokim temperaturama može povećati i do 1,2%, što je
40 puta više od normalnog. Tada se asimilacija uspešno
odvija i na +350C. U ovom slučaju asimilacija raste i do
četiri puta. Proizvodjači koji proizvode rasad pikiranog
paradajza u hranljivim kockama, sandučićima ili najlon
kesama, treba svakodnevno da kontrolišu temperaturu
vazduha. Noćna temperatura bi trebalo da iznosi 16-180C,
a dnevna 22-250C. Kod proizvodjača koji proizvode
nepikiran rasad paradajza u plastenicima ponekad dolazi
do poleganja-padanja rasada. Uzrok ove pojave je loše
provetravanje plastenika, odnosno proizvodjači videvši da
je u plasteniku toplo, otvaraju vrata a spoljna temperatura
je 10-120C. Rasad se prehladi, biljke oslabe, te saprofitne
gljive dovode do pojave poleganja rasada. Ova pojava je
naročito kritična ako se desi kod mladog rasada. Svetlost
je neophodna u proizvodnji rasada, ali isto tako i kod
plodova. Paradajz je tipična biljka svetlosti. Tokom jeseni,
zime i u rano proleće imamo nepovoljne uslove za
uzgoj paradajza u zaštićenom prostoru. Pri oblačnom vremenu,
bez obzira na toplotu, paradajz sporo raste, slabo se
razvija, stablo mu se izdužuje, a cvetovi opadaju. Najmanja
dužina dana za cvetanje i zametanje ploda iznosi 9-
10 sati, što se kod nas postiže već krajem aprila i traje do
kraja setembra.
Dopunsko osvetljenje rasada i gajenih biljaka u plastenicima
i staklenicima ima ekonomsko opravdanje. Minimalna
osvetljenost je 5000-10000 luksa, a optimalna oko
35000 luksa. Pri većem intenzitetu osvetljenosti, ranije je
i cvetanje. Kvalitet ploda paradajza dobijenog u nepovoljnim
svetlosnim uslovima je loš. Plod sadrži malo C
vitamina, kiselina i šećera.
Potrebe za vodom
Paradajz ima veliku lisnu površinu te mu je neophodna
optimalna količina vode od nicanja do kraja sezone
gajenja. Paradajz troši od 300-400 lit. vode za kg suve
materije pa do 824 lit. tj. toliki je transpiracioni koeficijenat.
Optimalna vlažnost vazduha za rasipanje polena
iz prašnika je 60-70%, a 70-80% za prijem i klijanje polena
na žig tučka. Ako je relativna vlažnost vazduha mala, i
ide ispod 50%, te ako je praćena sa zemljišnom sušom,
dolazi do opadanja cvetova, a često i već formiranih
plodova. Ukoliko je pak vazduh suviše vlažan, prašnici ne
mogu normalno pucati i ne dolazi do oprašivanja. Ujedno
takva vlažnost je idealna za pojavu biljnih bolesti. Ovo
je važno naročito u staklenicima i plastenicima, gde je
vazdušna vlaga iznad optimuma. Da bi se ova pojava
ublažila ili sprečila treba omogućiti provetravanje (ventilaciju),
protresanje biljaka ili izvršiti veštačku oplodnju
(veštačka pčela, vibrator, zujalica). U nedostatku radne
snage, a u cilju poboljšanja oplodnje, proizvodjači
najčešće koriste stimulatore rasta (fitohormone). Najpoznatiji
je Tomatin, koji se koristi u koncentraciji od 0,6-
0,8%. Rastvorom Tomatina se tretiraju (malom ručnom
prskalicom) cvasti, ili se pak cela cvast umače u rastvor
Tomatina, kada su cvetali prvi cvetovi. Nakon umakanja
cvast se otresa, da ne bi ostale krupne kapi, koje mogu
izazvati oštećenje ploda pa i cele biljke. Tretiranje se ponavlja
posle 3-5 dana. Tretiranje cvetova Tomatinom i drugim
hormonima rasta ustvari izaziva razrastanje cvetne
lože, kojom prilikom najčešće dobijamo plod bez semena.
Tretiranja se obavljaju u jutarnjim časovima (8-10 časova).
Zadnjih godina u svetu pa i kod nas, za ovu namenu
koriste se specijalne rase bumbara koje se unose u plastenik.
Bumbari obilazeći cvetove vrše oplodnju umesto
čoveka. Danas postoje i specijalizovane firme koje proizvode
ove bumbare, te se mogu kupiti legla i unositi u
plastenike ili staklenike.
Vlažnost zemljišta treba održavati redovnim navodnjavanjem.
U protivnom, ukoliko se smenjuju sušni i vlažni
periodi, dolazi do pucanja ploda. Ovde valja napomenuti
da paradajz bolje podnosi sušu od paprike i plavog
patlidžana (biljke iz iste familije) te usevi koji se gaje iz
direktne setve mogu uspešno da se proizvedu i bez navodnjavanja
(u srednje kišnoj i normalnoj godini). Najbolje
dodavanje vode paradajzu je sistemom “kap po kap”, koji
se uglavnom koristi u zaštićenom prostoru ili tamo gde je
oskudica u vodi. Na otvorenom polju prednost nad
drugim načinima ima zalivanje brazdama (danas se najviše
koristi u baštama), mada se u široj proizvodnoj praksi
najviše koristi veštačka kiša. Važno je napomenuti da
je kod paradajza bolje ređe, a obilno navodnjavanje,
nego često i nedovoljno, kojim se kvasi samo površinski
sloj i dovodi do formiranja plitkog korenovog sistema.
Optiimalna vlažnostt vazduha za rasipanje
polena iiz prašnika jje 60-70%, a 70-80% za
prijem ii klijanje polena na žig tučka. Ako je
relativna vlažnost vazduha mala, i ide ispod
50%, te ako je praćena sa zemljišnom sušom,
dolazi do opadanjja cvettova, a često i već
formiranih plodova.
Za uslove Vojvodine, potrebe paradajza za vodom
variraju od 450-520 mm u zavisnosti od godine, pri čemu
je prosečna dnevna potrošnja 3,6 do 4,5 mm. Maksimalna
dostiže 8 mm na dan. U baštama i okućnicama možemo
smanjiti broj navodnjavanja mulčiranjem (nastiranjem
zemljišta) slamom, senom, strugotinom a u poslednje
vreme i plastičnim folijama. Nastiranjem zemljišta se
sprečava i nicanje korova, a smanjena je i primarna
zaraza biljnim bolestima biljaka.
Loša oplodnja paradajza - nepravilan plod
Postavljene kutije sa bumbarima u plasteniku
IZBOR SORTE (HIBRIDA) ZA PROIZVODNJU
Na sortnoj listi poljoprivrednog i šumskog bilja dozvoljenog
za širenje u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija i
Crna Gora) u 2002.godini, nalazilo se 78 sorata i hibrida
paradajza. 18 sorata je u grupi odomaćenih, a 60 su selekcionisane.
U svetu se danas gaji više stotina sorata i hibrida
za različite vidove prozvodnje.
Selekcijom (stvaranjem novih sorata i hibrida) paradajza u
našoj zemlji bave se dva instituta. To su Naučni institut za
ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu i Institut za poljoprivredu
¨Srbija¨, Centar za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, te
privatna firma ¨Superior¨ iz Velike Plane.
Gajene sorte i hibridi paradajza se razlikuju po veličini
ploda, obliku, nameni, hemijskom sastavu, ranostasnosti i visini
stabla. U ovoj knjizi dajemo podelu sorata po visini rasta.
Visoke (indeterminantne) sorte i hibridi
Ovu grupu sorata karakteriše neograničen visoki rast
stabla i bujno grananje. Biljke se gaje uz oslonac na
jedno, redje na dva stabla. Cvasti se javljaju posle 9-11
listova. Namena ovih sorata – hibrida je uzgoj u staklenicima,
plastenicima i za ranu proizvodnju na
otvorenom polju, kao i baštensku proizvodnju. Plodovi iz
ove proizvodnje namenjeni su svežoj potrošnji, odnosno
zelenoj pijaci.
Poluvisoke (semideterminantne) sorte i hibridi
Ovu grupu sačinjava manji broj hibrida, koji se gaje,
obično u plastenicima i na otvorenom polju, a namenjeni
su za svežu potrošnju. Obično se gaje na dva stabla, redje
na jedno ili tri. To su ustvari niski hibridi nešto veće
bujnosti. Na glavnom stablu obrazuju četiri do šest cvetnih
grana i prestaju sa rastom.
Niske (determinantne) sorte i hibridi
Sorte i hibride iz ove grupe karakteriše niži rast
(visina biljaka je 65-85 cm), gusto razmešteni listovi i
cvasti. Prva cvast se javlja iznad 5-6 lista, a sledeća posle
svakog drugog lista. Bočne grane i vrh biljke završava se
cvetnom granom ili listom. Tako biljke same ograničavaju
svoj rast i dobijaju žbunast izgled. Sorte iz ove grupe
najčešće se gaje diretnom setvom semena na parceli,
mada mogu i iz rasada. Ova proizvodnja pretežno je orijentisana
ka preradjivačkoj industriji, mada se neke sorte
mogu gajiti i za svežu upotrebu. Karakteristika ove grupe
sorata je brz porast, rano stasavanje i ujednačeno sazrevanje,
što je posebno značajno za primenu mehanizacije u
berbi.
PLODORED I IZBOR ZEMLJIŠTA ZA PROIZVODNJU PARADAJZA
Plodored je izmena (promena) kultura na istoj površini.
Povrtarske kulture pa i paradajz, se ne smeju sejati,
odnosno saditi nekoliko godina na istoj parceli. Povrtarske
kulture imaju razne potrebe u hranivima, napadaju
ih razne bolesti i štetočine, imaju nejednako razvijen
korenov sistem, te se plodored mora strogo poštovati.
Dobri predusevi paradajzu su grašak, pasulj, soja (pod
uslovom da nisu tretirani herbicidom Pivot), strna žita,
lukovi. Na istu površinu dolazi tek posle tri do četiri
godine. Loši predusevi (na njih ne bi trebalo sejati paradajz)
su: krompir, paprika, plavi patdlidžan, duvan, lucerka,
krastavac. Sam paradajz je dobra predkultura za mrkvu,
peršun, paštrnak, celer, crni i beli luk i pasulj. Kod izbora
parcele za setvu-sadnju paradajza moramo voditi računa i
o nagibu zemljšta. Tamo gde je nagib zemljišta u pravcu
pružanja redova 5%, paradajz se može navodnjavati i veštačkom
kišom. Tamo gde taj nagib iznosi 5-10% u obzir
dolazi jedino navodnjavanje kap po kap, jer bi erozija
uništila usev paradajza. Paradajz ne bi trebalo gajiti tamo
gde je oranični (humusni) sloj manji od 20-25cm.
Kao i svo povrće i paradajz traži odredjenu pH reakciju
zemljšta. Optimalna pH reakcija za uzgoj paradajza je 6,5-
7,5, mada se u literaturi sreće širi dijapazon od 5,5-7,9.
Kod izbora zemljišta za uzgoj paradajza moramo voditi
računa i o sadržaju Ca CO3 (kreč, kalcijum karbonat).
Na zemljištima gde je taj sadržaj preko 5% ne bi trebalo
gajiti paradajz, jer je otežano, a često i onemogućeno
usvajanje mikroelemenata, koji su neophodni za pravilan
rast i razvoj biljaka. Ujedno ne bi ga trebalo gajiti ni tamo,
gde je sadržaj kreča ispod 1%.
Za razliku od paprike i krastavca koji traže veoma
plodna zemljšta, paradajz se može uzgajati na zemljištima
koja sadrže dva i više procenata humusa. Ako je sadržaj
humusa ispod 2%, mora se uneti velika količina organskih
djubriva (stajnjak) u zemljište.
Kod planiranja proizvodnje paradajza, treba da vodimo
računa i o zaslanjenosti zemljišta (kakvih ima u
Vojvodini). Paradajz spada u srednje osetljive kulture na
sadržaj soli u zemljištu kao što su i krompir, bob, kupus,
karfiol, kelj, keleraba, salata, spanać, plavi patlidžan,
tikve, dinje i lubenice. To znači da sa povećanjem
zaslanjenosti zemljišta opada i prinos. Kod paradajza
konkretno to znači da je sporije ukorenjavanje, sitni su
plodovi, a na njima se javljaju oštećenja (nekroze). Pored
zaslanjenosti zemljišta moramo voditi računa i o salinitetu
vode za navodnjavanje. Sve soli uzorkuju zaslanjenje
zemljišta, čak i male koncentracije. Višegodišnjim navodnjavanjem
dovodi se do pogoršanja strukture zemljišta.
Ako u vodi za navodnjavanje preovladjuju soli natrijuma,
onda se odvija proces alkalizacije. Pogoršavaju se vodnofizička
svojstva, koja kasnije nije ni jednostavno ni jeftino
popraviti. Koliko je važno ispitati vodu za navodnjavanje
ilustruje i sledeći podatak. Ako je sadržaj soli u vodi
za navodnjavanje 5 g po litri, sa zalivnom normom od 50
mm, u zemljište se unese 2500 kg soli po hektaru.
Sumirajući gore navedene podatke najbolji rezultati u
proizvodnji postižu se tamo, gde se paradajz gaji na
dubokim, rastresitim, toplim zemljištima, blago okrenutim
jugu, dobre strukture i bogatim u hranivima, koja se
nalaze u lako pristupačnom obliku. Za velike prinose od
esencijalne važnosti je da zemljište bude drenirano
(vodo-propustljivo).
ĐUBRENJE PARADAJZA
Problem đubrenja paradajza treba posmatrati u funkciji
prirodne plodnosti zemljišta, planiranog prinosa i cene
đubriva. Paradajz je kultura koja se đubri stajnjakom i
mineralnim đubrivima. Prirodna plodnost parcele u datim
uslovima, kao i tip zemljišta diktiraju potrebne količine
stajnjaka. Orijentaciono se uzima, da je za 1 ha potrebno
40 t zgorelog goveđeg stajnjaka. Ukoliko se đubri ovčijim
ili živinskim stajnjakom, ova količina se smanjuje za 3-4
puta. Stajnjak se unosi u jesen pod duboko zimsko oranje
ili u leto pre drugog garenja (oranja) strnjišta. Stajnjakom
se popravljaju vodna, vazdušna i toplotna svojstva
zemljišta. Đubrenje mineralnim đubrivima je
takođe neophodno. Ona utiču na ranostasnost, veličinu i
kvalitet ploda, a samim tim i na visinu prinosa.
Jedna tona ploda, sa odgovarajućom masom lista, stabla
i korena iznosi 2,4 kg azota (N), 0,9 kg fosfora (P205),
3,5 kg kalijuma (K20). Sa prinosom od 60 t/ha ploda (što
je kod nas moguće ostvariti bez problema) paradajz iznosi
sa površine od 1 ha, 144 kg azota, 54 kg fosfora, 210 kg
kalijuma, 70-80 kg kalcijuma (Ca0), i 70 kg magnezijuma
(Mg0).
U Vojvodini je 2002 i 2003 godine pod pokroviteljstvom
Izvršnog veća AP Vojvodine i Pokrajinskog
sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo
vodjenja akcija “Uz malo volje plodno polje”, čiji je cilj
bio, besplatno ispitivanje obezbeđenosti zemljišta u
hranivima. Ovu mogućnost proizvođači su uglavnom i
iskoristili. Agrohemijske analize zemljišta obavljaju naši
naučni instituti i poljoprivredne stanice.
Obilna ishrana azotom potencira vegetativni porast,
kasnije je cvetanje i sazrevanje, a može dovesti i do
opadanja cvetova. Nedostatak azota ima za posledicu slab
razvoj biljke, manji prinos i loš kvalitet ploda. Azotnim
đubrivima se najčešće prihranjuju biljke, jer se lako ispira
vodom iz zemljišta.
Fosforna đubriva utiču na povećanje prinosa i ranije
stasavanje ploda. Bez dovoljne količine lako pristupačnog
fosfora, nema oplodnje. U đubrivima koja se kod
nas nalaze u prometu, fosfor je 50% u lako pristupačnom
obliku a 50% je rastvorljivo u limunskoj kiselini. Slično
stanje fosfora je i u zemljištu, stoga se fosfor mora
redovno dodavati zemljištu.
Kalijum utiče na povećanje otpornosti biljke na
bolesti, plodu daje lepšu sjajniju boju. Plod koji ima dosta
kaliljuma može duže da se čuva a procenat šećera, pa
samim tim i suve materije u plodu je veći. Nedostatak
kalijuma ima za posledicu smanjenu sintezu likopena, što
dovodi do opadanja ploda, pred samo sazrevanje. U našim
zemljištima ga ima dovoljno, ali nije sav u lako pristupačnom
obliku, te se i on mora dodavati.
U zavisnosti od planiranog prinosa, tipa proizvodnje i
bogatstva zemljišta u hranivima, u zemljište se unosi oko
140-160 kg N/ha, 180-220 kg P20 5 i 130-150 K20/ha.
Ove količine proizvođači treba da uzmu samo kao orijentacione,
jer se svaka parcela djubri za sebe. Kod
obračuna količine hraniva koja se unose u zemljište važno
je napomenuti da paradajz iskorišćava azot sa 60%, fosfor
sa 15% i kalijum sa 70%.
Polovina do dve trećine NPK hraniva se daju u jesen
pod duboko oranje ili u rano proleće pred zatvaranje
zimske brazde, a ostali deo se daje u prihranjivanju, koje
se obavlja u fazi početka cvetanja. Od ukupne količine
azota, jedna polovina se daje pred sadnju ili setvu a druga
polovina se ostavlja za prihranjivanje. Mikroelementi se
dodaju u vidu prihranjivanja, a njihov nedostatak se
obično javlja pri gajenju paradajza u zaštićenom prostoru.
BERBA PARADAJZA
Da bi obezbedili stalni dnevni priliv svežeg ploda
paradajza za pijacu ili fabriku, moramo raspolagati sa više
sorata različite dužine vegetacije i krupnoće ploda.
Za lokalna tržišta paradajz se bere kada su plodovi
dostigli punu zrelost i karakterističnu boju. Za manje
udaljena tržišta berba se obavlja nešto ranije, kada
plodovi nisu sasvim zreli, a za udaljena tržišta beru se
plodovi na kojima se pojavila ružičasta boja i to najčešće
na delu koji je izložen suncu (plodovi iz ovakvih berbi
namenjeni su za svežu pijacu). Za industrijsku preradu
beru se potpuno zreli plodovi. Berbu treba obavljati po
suvom vremenu, a u jesen posle nestanka rose. Berbe
treba da budu redovne kako bi otkidanjem zrelih plodova,
biljke ubrzale rast i zrenje do tada zelenih plodova.
Plodovi se beru bez drške, pazeći da se ne nagnječe ili na
drugi način oštete. U početku su berbe svakih 7-8 dana (na
jednoj parceli), a kasnije svaka 3-4 dana. Za industrijsku
preradu berba se može početi kada je oko 70-75% plodova
zrelo, kasnije se zrelost povećava za oko 3% za svaki
dan sa normalnim temperaturama. Kod proizvodnje na
gredicama berba se obavlja kombajnima, koji imaju
dnevni učinak od 1-1,5 ha na dan. Na individualnom sektoru
i manjim parcelama berba se obavlja ručno i to
najčešće u 2-3 navrata. Prva berba je obično namenjena za
sveže tržište (pijace) i obavlja se kada je 20-30% plodova
zrelo, a ostale berbe idu za preradu odnosno predaju se
fabrikama. Proizvodi od paradajza iz jugoslovenskih fabrika
bili su prisutni na Evropskom tržištu u većem obimu
do 1990. godine Nakon uvođenja sankcija našoj zemlji na
ta tržišta se ubacila Ukrajina sa svojim proizvodima. Naša
zemlja raspolaže odličnim agroekološkim uslovima za
veću proizvodnju paradajza, imamo dobrih domaćih sorata,
odličnog kvaliteta i prehrambenu industriju koja je u
mogućnosti da proizvede kvalitetne prerađevine sa kojima
treba ponovo da se vrati na Evropsko tržište. Naša izvozna
šansa treba da budu kvalitetne prerađevine od
paradajza, a ne svež, zreo plod.
Prinosi paradajza variraju od osobina zemljišta, sorte,
primenjene agrotehnike i kreću se od 40-60 tona ploda po
hektaru. U povoljnim godinama kao što je bila 2000 bilo
je proizvođača (kao što je PIK Bečej) koji su ostvarili prinose
od 60-80 tona ploda po hektaru.
EKONOMIČNOST PROIZVODNJE PARADAJZA IZ
DIREKTNE SETVE NA OTVORENOM POLJU
Proizvodnja ploda paradajza je profitabilna i
visokoakumulativna proizvodnja, ukoliko se primenjuje
pravilna agrotehnika i naučna saznanja i dostignuća
savremene povrtarske proizvodnje. Da bi proizvođači
postigli visoke prinose, mora se poštovati pre svega
plodored, đubrenje organskim i mineralnim đubrivima,
puna agrotehnika i korišćenje novoselekcionisanih sorata
i hibrida, koje imaju visok genetički potencijal za prinos.
Ulaganja u ovu proizvodnju nisu mala, tako na primer
đubriva (organska i mineralna) sa pratećim operacijama
čine 29% ukupnih troškova proizvodnje. Veliko je ulaganje
i u radnu snagu (okopavanje, proređivanje i ručna
berba), i ono čini 31% od troškova proizvodnje. Ostale
operacije u proizvodnji su mehanizovane i one u mnogome
olakšavaju proizvodnju.
Ostvarena dobit (sa prinosom od 40 t/ha ploda) iznosi
155.479 dinara (2.392 eura) i ostavlja veliku akumulaciju.
To ilustruje i podatak da je cena koštanja jednog kilograma
paradajza 4,11 dinara (0,063 eura) a naši prerađivači
su otkupljivali paradajz po 7-8 dinara po kilogramu. Cena
paradajza na kvantaškim pijacama (Novi Sad, Beograd)
dostizala je cenu od 15-20 dinara po kg, što proizvođačima
ostavlja još veću dobit. Ovde moramo napomenuti
da je ova proizvodnja sigurna i ekonomski isplativa
jedino u sistemu za navodnjavanje.
PROIZVODNJA SEMENA PARADAJZA
Srbija ima dobre agroekološke uslove za kvalitetnu
proizvodnju semena paradajza. Pored zakonske regulative
koja je propisala uslove i način za obavljanje
semenske proizvodnje, bitni faktori za dobijanje
kvalitetnog semena su faza zrelosti ploda, dužina fermentacije,
a kod proizvodnje hibridnog semena čuvanje
polena i vreme kastracije cvetova (Takač, 1997).
Plod paradajza je sočna bobica različitog oblika, boje i
krupnoće. Seme pardajza je smešteno u pihtijastoj masi
ploda, čiji sadržaj može biti 0,25-0,35% od težine ploda.
Paradajz spada u grupu biljaka sa visokim koeficijentom
umnažanja, što ilustruje i podatak da u jednom cvetu paradajza
ima 288 semenih zametaka, dok cvet graška ima do 8,
bamija 75, sezam 90, pšenica 1, paprika 80-100.
Prinos i kvalitet semena zavise od sorte, uslova proizvodnje
i bioloških specifičnosti biljne vrste. Polazeći od
značaja kvalitetne proizvodnje semena dajemo pregled
uticaja najznačajnijih agrobioloških specifičnosti na prinos
i kvalitet semena.
Proizvodnja semena paradajza se u našoj zemlji odvija
na dva načina – direktnom setvom i iz rasada. Takođe
se razlikuje i proizvodnja semena sorata i proizvodnja
hibridnog semena. Iz direktne setve se proizvode
uglavnom niske sorte (Arizona, Mobil, Bačka, Knjaz,
Alparac, Novosadski niski, Narvik, Korona, Heinz 1370 i
druge) ali mogu i visoke (Novosadski jabučar, Sen Pjer,
Rudžers i druge), s tim da se kod ovih drugih plodovi
moraju višekratno ubirati.
Proizvodnjom iz rasada proizvodi se seme visokih kategorija
(Super elita i Elita) i svo hibridno seme
Paradajz spada u grupu samooplodnih kultura.
Procenat stranooplodnje iznosi prema literaturnim
podacima od 1-2 pa do 6% . S toga je u proizvodnji
semena obavezna prostorna izolacija koja iznosi 200
m na otvorenim površinama i 100 m na prostoru sa
prirodnom izolacijom (Jugoslovenski Zakon o semenu i
sadnom materijalu). U nekim zemljama ova izolacija je
znatno manja, pa čak svedena na 4 m kod proizvodnje
komercijalnog semena, koliko je potrebno da ne dođe do
mehaničkog mešanja sorata (Mađarska).
Zbog biologije paradajza usev semena se mora najmanje
dva puta aprobirati (pregledati). Prvi pregled se
vrši u vreme početnog zrenja plodova prve etaže, a drugi
u vreme pune tehnološke (a kod pardajza to je i fiziološka)
zrelosti, tj. kada je više od 50% plodova dospelo za
berbu.
Ubiranje plodova zavisi od prerađivačkih kapaciteta
(kada se vađenje semena izvodi u fabrikama za preradu)
ili od kapaciteta mašine kojom raspolažemo. Kod većine
sorata stajanje ploda u gajbama nekoliko dana ne uzrokuje
pad kvaliteta semena. Izuzetak su krupnoplode, kasne
sorte koje mogu proklijati u plodu . Sa tom pojavom smo
se sretali i mi u radu kod sorata Arizona, VF 145/BB,
Mobil, VF 145-21-4, VF 145/22, Bačka i neke druge.
Ubiranje ranih niskih sorata obično se vrši kroz dve,
ređe tri berbe, dok se visoke sorte višekratno beru. Za
seme se ubiraju samo zreli, zdravi plodovi, mada i
seme iz poluzrelih plodova ima dobru klijavost, stim
da je apsolutna težina semena znatno manja.
Seme dobijeno iz poluzrelih plodova ima nižu energiju
klijanja od semena dobijenog iz zrelih plodova. To je zbog
činjenice da od formiranja ploda i dostizanja njegove konačne
veličine (a to je u fazi poluzrelog ploda), pa do
fiziološke zrelosti protekne 8-14 dana u zavisnosti od sorte
za koje vreme se u semenu vrši dodatno nakupljanje rezervnih
materija.
Za kvalitet semena važni su najkrupniji (prvi plodovi)
i plodovi sa gornjih etaža, iako se u krupnim plodovima
nađe šturo seme kao što se i u sitnim plodovima nađe
krupno seme.
Proizvodnja hibridnog semena
Specifičnost paradajza je proizvodnja hibridnog semena.
Paradajz je samooplodna kultura, stoga se hibridna
snaga ne ogleda najviše u povećanju prinosa već u ranostasnosti
(Farkaš 1993), naročito u ranijem zrenju plodova
prve i druge etaže (Kubicki, Michalaska 1978), zatim
otpornosti na bolesti (V,F,T mv) i u odsustvu zelene zone
oko drške ploda.
Zbog visokih cena hibridnog semena ta proizvodnja je
isplativa samo u sigurnoj stakleničkoj, plasteničkoj i ranoj
poljskoj proizvodnji. Proizvodnja semena hibrida
podrazumeva više rokova setve oca (obično tri roka) i
jedan majke. Prvi rok setve oca je oko 10-14 dana raniji
od setve majke, drugi je sa setvom majke i treći desetak
dana posle setve majke (ovo je naročito važno ako je otac
niska linija ili sorta).
Tehnologija proizvodnje uključuje veštačku oplodnju.
Tako se polen sa oca obično skida vibratorima i kasnije
nanosi na žig tučka majke. Polen je na sobnoj temperaturi
sposoban za oplodnju oko dva dana, a u frižiderima
i do osam dana. Prema istraživanjima Georgijevskog i
Kocevskog (1994) najbolji rezultati se postižu ako se
polen koji je skidan vibratorima nanosi odmah taj dan
sa cvetova koji su otkinuti sa biljke oca i sutradan
vađen polen i vršeno oprašivanje. Isti autori navode da
je procenat oplođenih cvetova sa polenom starim četiri
dana samo 25,6%, dok petog dana nije bilo oplodnje
(polen čuvan na sobnoj temperaturi). Na osnovu četvorogodišnjeg
istraživanja, uticaja trajanja polinacije na prinos
i kvalitet semena paradajza hibrida Balca i Prisca,
ustanovili su da se najveći prinos semena dobija nanošenjem
polena 24-30 sati nakon kastriranja, smešom polena
od prethodnog dana. Isti autori navode da je prinos hibridnog
semena za 8-10 % veći u odnosu na varijantu kada
je polen nanošen odmah po kastriranju.
Vibrator - zujalica za veštačku oplodnju paradajza
Oplođeni cvetovi se obeležavaju končićima ili im se
zakidaju dva čašična listića. Cvetovi majke se kastriraju
kada krunični listići zauzmu ugao od 30 stepeni pa maksimalno
do 45 stepeni u odnosu na osu cveta. Ako se potpuno
otvore postoji velika verovatnoća da je došlo do
samooplodnje. Ostali plodovi koji su rezultat samooplodnje
(radnik nije stigao da ih opraši) se otklanjaju. U zavisnosti
od linija odnosno sorte oprašivanje počinje posle
deset nedelja od setve i traje od 60-80 dana. U punom cvetanju
uvežban radnik može da kastrira i opraši oko 800-
1200 biljaka. U zavisnosti od linija i sadržaja semena u
plodu sa 800-1200 biljaka majke dobije se 1200-1600 kg
ploda ili 3,5-4,5 kg hibridnog semena.
Berba semenskog paradajza
Na kvalitet i prinos semena utiče i vreme ubiranja
ploda. Iz useva se beru zreli, potpuno crveni plodovi, tipičnog
oblika i veličine za sortu. Ako se koristi sok truli
plodovi i nagnječeni se odbacuju. U ovom slučaju plodovi
idu na pranje i kasnije na pasiranje. Važno je napomenuti
da se plodovi moraju dobro ocediti od vode jer u protivnom
sadržaj suve materije u soku opada i za nekoliko
desetina procenata (izraženo u apsolutnim pokazateljima).
Postoji više tipova mašina za vađenje semena paradajza,
ali se prinicip sastoji u tom da se na jednu stranu
odvaja seme sa sluzastim omotačem, na drugu stranu
sok i na treću delovi cvetne drške i ljuske ploda. Seme
se sa delom soka stavlja u plastičnu burad ili druge prikladne
posude za vrenje (fermentaciju). Treba napomenuti
da se posude pune od 2/3 do 3/4 visine jer se u fermentaciji
povećava zapremina pulpe.
U zavisnosti od temperature, posle 12-18 sati može se
početi sa ispiranjem semena. U našim uslovima fermentacija
traje obično oko 24 časa, mada neki autori
navode tri dana (na temperaturi od 25-300C) pa čak i do
pet dana.
U procesu fermentacije se razlažu složeni pektini iz
sluzastog omotača semena u proste i kao takvi se pranjem
odvajaju od semenjače. U ovom slučaju fermentacija je
ujedno i dezinfekcija semena. Mnogi autori tvrde da se na
ovaj način mogu izbeći bakterijska oboljenja, pa čak
i deo virusnih oboljenja koja se prenose semenom.
Prema našim istraživanjima (Takač, 1997), dužina fermentacije
nije bitno uticala na kvalitet semena stoga je naša
preporuka da je dovoljno da pulpa fermentira 24 časa.
U procesu fermentacije potrebno je masu mešati nekoliko
puta u toku dana da bi se izvršilo jednako vrenje i da
se onemogući bojenje semena pulpom. Fermentacija je
završena kada je pihtijasti sloj oko semena razložen. U
nekim zemljama (a poslednjih par godina i kod nas) u
široj proizvodnji se koristi metoda ekstrakcije sa
hlorovodoničnom kiselinom. Ovaj metod se primenjuje u
kasnijim fazama fermentacije ili kod sorata koje su sklone
klijanju semena u pulpi. Jedan od mogućih načina je primena
567 ml HCl na 10 litara pulpe i sve se ostavlja pola
sata. Nakon toga seme se pere i dobija se zadovoljavajujći
kvalitet. Kod ovog metoda bitno je da se kiselina doda
u pulpu, da ne bi došlo do povreda radnika, a obavezna je
zaštitna oprema na licu i rukama. U vremenu od pola sata
pulpa sa kiselinom se nekoliko puta meša, sve dok se
sluzasti omotač semena ne razloži. Nakon toga seme se
ispira vodom. Pranjem semena odvajaju se zaostale
ljuske, razloženi sluzasti omotač i štura semena koja isplivaju
na površinu vode. Posle pranja semena (koje se
obično izvodi odlivanjem) kod svih načina vađenja preporučljivo
je centrifugiranje. Na ovaj način se seme
oslobadja spoljne vlage, koja neretko iznosi i preko 60%.
Seme se stavlja u jutane (ili neke druge gusto tkane vreće)
i centrifugira 5-10 minuta. Ovim postupkom se procenat
vlage smanjuje na 28-30 i takvo seme se
lakše suši.
Seme se suši na temperaturi od 28-300C
u tankom sloju uz povremeno mešanje da se
ne bi stvorile grudvice semena. U početku
procesa sušenja temperatura je 25-280C, a
pri kraju se može povećati na 30-350C.
Seme se mora relativno brzo osušiti, stoga
se stavlja u tankom sloju jer u protivnom
lako može doći do klijanja semena na stalcima
ili ramovima. Naša preporuka je da se na
1m2 rama na kome se suši stavi 1,5-2 kg
vlažnog semena (površina rama 1,8-2,0 m2).
Ukoliko postoji opasnost od virusnih ili
bakterijskih i gljivičnih oboljenja, ili pak to
proizvođač smatra za shodno, seme se može
potapati u 1,5-2,0 % rastvora natrijumhidroksida
u vremenu od 10 minuta, pa se
potom ispira hladnom vodom i ponovo suši.
Količina proizvedenog semena zavisi od
sorte, krupnoće ploda i od uslova u vreme
oplodnje. Kod krupnoplodih, mnogokomornih
niskih sorata od tone ploda može se
dobiti 2,0-3,5 kg semena. Iz tone sitnoplodih
sorata paradajza koji imaju dve do tri komore
dobije se oko 4-6 kg semena. Najmanje semena
se dobije iz tvrdih, mesnatih, industrijskih
sorata, svega, 1,2-2,0 kg semena.
Prinosi semena paradajza su veoma
različiti od zemlje do zemlje i iznose od 10
– 50 kg/ha u Afričkim zemljama pa do 250-
400 kg semena po hektaru u SAD.
Semenski kvaliteti
Paradajz pripada grupi povrća sa srednje
sitnim semenom. Tako jedan gram semena
sadrži 270-350 semenki, a apsolutna težina
semena iznosi 2,7 – 3,3 g. Seme koje se nalazi
bliže dršci ploda je teže od semena koje se
nalazi na suprotnoj strani.
Paradajz duži niz godina zadržava visok
procenat normalno proklijalih biljaka. Za razliku
od paradajza većina povrtarskih kultura
brzo gubi klijavost. Crni luk i salata izgube klijavost
za dve do tri godine. U našim ispitivanjima
nakon šest godina (seme čuvano u uslovima
magacinskog skladišta) klijavost semena iznosila je
79,75% (početna 98,25%), dok je pad energije klijanja znatno
veći. Nakon šest godina energija klijanja je iznosila samo
23,25% (početna 83,25).
Seme nakon 20 godina čuvanja u hermetički zatvorenoj
ambalaži sa procentom vlage od 5,77 imalo je klijavost od
93,75%.
Prema važećim zakonskim propisima u promet se stavlja
seme koje ima čistoću najmanje 97%, sadržaj vlage maksimalno
12%, sadržaj korova nula i najmanju klijavost 75%.
Loša oplodnja - unutrašnji izgled ploda
|