Zvonimir Vasić
ul. Veselina Masleše br. 19
16000 Leskovac
+381 16 52-248
+381 63 418-096

VELIKA MUKA ZA MALE PARE

O autoru
Rođen je 1955. godine u Leskovcu, gde i živi. Pčelari 27 godina, trenutno sa oko 400 desetoramnih DB košnica na 6 lokacija. Kompletnu opremu primerenu ovom broju košnica napravio je svojeručno, a trenutno pravi liniju za proizvodnju satnih osnova hladnim valjanjem. Bavi se i sakupljanjem polenovog praha.

Kad čujete reč vosak, odmah pomislite na nešto čisto i sveto. Ali, više nije tako. Industrijski napredak je učinio svoje, pa su razne primese i surogati koji mu se dodaju, vosak potpuno obezvredili.
Proizvodnja i prerada voska su za pčelara jedan od najtežih poslova. Taj posao je poslednjih godina i finansijski potpuno obezvređen, pa interes pada. Cena voska je svedena na najniži nivo, skoro izjednačena sa cenom meda. Lično mislim da je danas i lekovitost voska dovedena u pitanje, s obzirom na upotrebu raznih hemijskih sredstava korišćenih u borbi protiv varoe, a koja su ostavila dosta rezidua u vosku.
Postoji i nedostatak opreme kod pčelara koja bi mogla da smanji ulaganja i proizvodnju voska učini isplativijom. Postoji i nedostatak znanja te dolazi do oštećenja voska prilikom prerade ili pretapanja.

Pogled na topionik

Intenzivno pčelarenje zahteva i češću zamenu saća. I, tu počinju problemi. Saće se mora iseći iz ramova, zajedno sa žicom. Vosak je hladan i teško se iseca, a žica ceo proces dodatno usporava i komplikuje. Žlebovi u satonošama se takođ e moraju očistiti. Ramovi se moraju dobro očistiti struganjem i dezinfikovati (opaljivanje, Sporotal…). Ramovi se zatim moraju ponovo ožičiti, a onda se ugrađuju satne osnove. Što je mnogo, mnogo je.
Tokom svog pčelarskog staža isprobao sam sve načine za topljenje voska. Kada su prve kapi voska potekle iz sokovnika, radovao sam se, jer sam znao da su ga proizvele moje pčele. Tada nisam pravio računicu i nisam znao da je to velika muka za male pare. Uvek posle završenog posla sa tugom sam gledao u ohlađenu stegnutu voskovarinu, jer sam znao da ju je stegla velika količina voska, a ne hladnoća. Kasnije sam prešao na parni topionik sa navojem na sredini za presovanje, ali je opet zaostajala velika količina voska. Zatim sam poslušao iskusnije pčelare i napravio veoma skup i kvalitetan sunčani topionik.

Pogled na unutrašnjost topionika

Detalj zida topionika
(sa leva na desno: mermerna ploča, prostor za grejač i grejač, zid topionika sa izolacijom i silikonskom gumom kao zaptivačem)

U njega sam smeštao dva rama koji su se lepo topili. Ali mi nisu savetovali kako se naručuju sunčani dani i sunčane noći. Još i voštani moljac nije imao razumevanja da sačeka dok ne grane sunce, već je sistematski uništavao moj vosak. A ja sam u međuvremenu povećavao svoj pčelinjak, pa su se problemi nagomilavali geometrijskom progresijom. Dobijam još jedan savet i ugrađujem grejače u moj sunčani topionik, ali učinak nije bio onoliko veliki kao račun za struju. Ali, sunčani topionik mi je dao jednu ideju, dok sam gledao kako se saće sliva sa rama i ostaju samo žice.
Napravio sam komoru od kvadratne cevi 20×20 mm i pocinkovanog lima. Za izolator sam upotrebio mineralnu vunu od 2 cm. Izolacija mora da bude perfektno urađena kako bi se smanjili toplotni gubici. Gubici su se javili na vratima, što sam sprečio ugradnjom silikonske gume koja se koristi u rernama električnih pećnica. Unutar komore, levo i desno, postavio sam grejače za rerne od po 1250 W, a do njih, sa unutrašnje strane, po jednu mermernu ploču debljine 2 cm. Mermer akumulira toplotu i održava joj kontinuitet kada se vrata otvaraju, ali i sprečava da grejači zrače direktno u vosak. Napravio sam nosač za deset ramova, koji u topionik ulazi klizeći na klizačima pričvršćenim za plafon komore. Imam dva nosača, kako se ne bi gubilo vreme: dok se jedan izvlači sa ramovima na kojima više nema voska, stavlja se drugi sa ramovima sa voskom. Nosač, sa obe strane, prema mermernim pločama, ima žičano sito kako vosak ne bi mogao da dođe u dodir sa njima. Pod komore je od žičanog sita, a ispod je limeno korito koje prihvata vosak i poseduje otvor kroz koji se vosak ispušta u posudu sa vodom ispod topionika. Na topioniku postoji i termostat. Tokom rada pojavio se problem bržeg topljenja voska do satonoša nego do donjih letvica. Problem sam rešio ugradnjom ventilatora sa limenim perajima na zadnjem zidu topionika, sa motorom van topionika, koji odlično meša vazduh. U zavisnosti od starosti saća, topljenje traje od 5 do 10 minuta. Kad se ramovi izvade, na njima UOPŠTE nema voska. Čak je i žleb na satonoš i potpuno čist. Na 80% ramova je dovoljno samo zategnuti žicu i užičiti novu satnu osnovu. Nema sečenja saća, troškova za žicu (pogotovu ako zbog upotrebe mravlje kiseline koristimo prohromsku). Uz sve to, ram je dezinfikovan. Voština koja preostane se stavlja u perforirani kalup veličine cigle, i pritisne se pneumatskim klipom prečnika 120 mm sa 8 bara pritiska u kompresoru. Sav vosak izađe, a ono što ostane je vrlo rastresito, što govori da u njemu nema značajnih količina voska.
Topionik se može napraviti i veći, za više ramova, ali pošto pčelarim desetoramnom košnicom, ovako ceo jedan nastavak pretopim odjednom, što apsolutno zadovoljava moje potrebe. Za 5 sati rada pretopim 150 do 200 ramova, zavisno od njihove starosti.
U razradi idejnog rešenja i konstrukciji topionika svesrdno mi je pomogao moj dobar prijatelj i pčelar Dragan Jovanović iz Leskovca.

Izgled rama nakon topljenja voska