|
Rajko Pejanović
ul. Avrama Vinavera br. 12/6
15000 [abac
+381 15 342-530
+381 64 404-7968
KRAJ SEZONE NA PČELINJAKU
Fotografije: Rajko Pejanović
Iako su avgust i septembar meseci koji pripadaju letu, za poslove koji se u
njima obavljaju, u pčelarskom žargonu upotrebljava se naziv jesenji radovi na
pčelinjaku. Osnovni među njima, koji pruža uvid u stanje društava, pčelari
nazivaju velikim jesenjim pregledom pčelinjih zajednica, a nastoje da ga izvrše
u avgustu. I prihrana, radi dopune zimskih rezervi hrane, završava se takođe u
leto, prema opštoj saglasnosti, najdalje do sredine septembra. Do kalendarskog
nastupa jeseni, od septembarske ravnodnevice, svi glavni poslovi na pčelinjaku,
po pravilu su već završeni.
Karakteristike života pčelinjeg društva
Pčelinja zajednica prolazi kroz četvrti, najduž i period u godišnjem ciklusu
razvoja (profesor Lebedev), koji počinje rojenjem, obično u prvoj polovini
juna, a završava se sa prestankom uzgoja legla, krajem meseca oktobra. Period
ima dve faze:
Prva, kao što je izneto, počinje procesom rojenja, na vrhuncu razvoja i
brojčane snage zajednice. Njena obeležja su nastanak 3 ili 4 nove zajednice,
deobom stare, i njihov intenzivan razvoj. Rase pčela se razlikuju, pored
ostalog i po brojčanoj snazi koju mogu dostići. Poznato je da društvo
srednjeruske pčele može imati do 60 hiljada jedinki (prof. Taranov). Snagu
italijanske rase utvrdio je profesor Farrar. On je, prema Steve Taber-u, više
puta ubijao zajednicu na vrhuncu razvoja i nalagao studentima da utvrde tačan
broj pčela u njoj. Taj broj se kretao između 53 i 55 hiljada jedinki. Za našu
karniku još nije utvrđen maksimum brojčane snage, ali i kod nas i u svetu,
preovlađuje shvatanje, da je njena populacija manje brojna u odnosu na navedene
rase. Istina, ima i ne mali broj onih koji iznose da se zajednice naše rase
uspevaju razviti do brojčane snage od 60, pa čak i 80 hiljada pčela. Ima ih
koji tvrde da navedenu snagu, pravim postupkom, njihove zajednice dostižu vec
početkom maja, pred bagremovu pašu! Navedene tvrdnje, kad su ozbiljne,
zasnivaju se na: vizuelnom utisku, merenju površine saća pod leglom, dnevnom
polaganju jaja, dužini perioda izleganja i pretpostavljenoj dužini života
radilica od 6 nedelja. U kojoj meri primena matematike u kombinaciji sa
subjektivnošću vizuelnih procena, može dovesti do pogrešnih zaključaka pokazuju
rezultati novijih naučnih istraživanja, koja je u Pčelaru br. 9/2005. izneo dr
med. Rodoljub Živadinović:
„Ubeđen sam da je poznavanje biologije pčela osnova dobre pčelarske prakse.
Mnoge tehnike pčelarenja su danas zasnovane na pogrešnom shvatanju života
pčela. Mnogo zabluda vlada među pčelarima, bar što se tiče kranjske rase pčela
kojom se pčelari u Srbiji. Prvi problem je snaga zajednica. Većina pčelara
veruje da pčelinja društva dostižu snagu od bar 60 000 pčela, što nije tačno.
To se veoma retko dešava. Istraživanja govore drugaije. Friedrich Rutner tvrdi
da društva tokom sezone broje od 32–48 hiljada pčela. Kako možemo pročitati u
radovima iz Instituta za pčelarstvo Liebefeld ([vajcarska), koje su potpisali
A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999), za uslove [vajcarske
važi da je prosečna snaga dru- štava od 25–40 hiljada pčela. Gerhard Liebig
(1989–1993) tvrdi da je prosečna snaga oko 30 hiljada pčela, dok se retko
dostiže brojnost od 40 hiljada pčela.
Slično je i sa dužinom života pčela. Većina pčelara veruje da se ona kreće i do
6 nedelja, pa na osnovu toga planiraju razne tehnike pčelarenja. A. Imdorf, M.
Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999) tvrde da od maja do juna dužina života
pčela iznosi oko 20 dana. Gerhard Liebig (1989–1993) navodi rezultate svojih
četvorogodišnjih istraživanja da pčele u vreme maksimalnog razvoja žive oko 2–3
nedelje. Navodi primer jedne zajednice koja je prema količini legla (ako
prihvatimo da pčele žive 6 nedelja) trebala da ima 80 000 pčela na vrhuncu
razvoja, a ne samo 42 000, koliko je imala (znači, pčele žive oko 3 nedelje na
vrhuncu razvoja zajednice). Posle svih ovih podataka, vidimo i da prof. dr
Jovan Kulinčević (2005, lični razgovor) opravdano smatra da pčele kranjske rase
leti žive od 21–35 dana, prosečno od 25–28 dana. Ovakvi podaci iz korena
menjaju neka dosadašnja shvatanja, ali i rad na pčelinjacima. Treba znati da na
dužinu života pčela najviše utiče ishrana u stadijumu larve (Krešak, 1973;
Kulinčević, 2005), ali i iscrpljenost gajenjem velike količine legla (Anna
Maurizio, 1955)…“.
Dolaskom avgusta, počinje druga faza ovog perioda u kojoj život pčelinje
zajednice dobija nova obeležja: smanjuje se brojčana snaga, nestaje trutovsko
leglo i počinje proces zamene tipa pčela u društvu.
Već u julu počinje opadanje broja pčela u košnici. U svojoj, milionima godina
dugoj evoluciji, pčelinje društvo je izgradilo mehanizam opstanka, zasnovan na
promenljivosti broja jedinki u zajednici tokom godine u zavisnosti od uslova u
prirodi i stvaranju rezervi hrane za zimu. Prema istraživanjima naučnika,
pčelinja zajednica je na vrhuncu brojčane snage u periodu kad su dani najduži,
vreme toplo, a hrane u prirodi najviš e. Ti uslovi se kod nas stiču u mesecu
junu, kad se pčele i razmnožavaju. Od polovine jula pa sve do novembra, kada
zajednica prestane sa uzgojem legla, te ulazi u peti, poslednji deo godiš njeg
životnog ciklusa (period mirovanja), brojčana snaga se smanji na jednu
polovinu. Odumiranje pčela se nastavlja, pa ih u februaru, kada počinje proces
obnove, ima za dve trećine manje u odnosu na junski maksimum (profesor
Lebedev).
Ako prihvatimo napred iznete rezultate naunih istraživanja po kojima zajednica
na vrhuncu razvoja može imati oko 40 000 pčela (po profesoru Kulinčeviću
maksimalno do 45 000 u optimalnim uslovima), proizlazi da ih pri ulasku u
period mirovanja može biti oko 20 000, a pred kraj zime najviše do 15 000, čak
i mnogo manje. U avgustu i septembru, odvija se u pčelinjoj zajednici proces
zamene tipa pčela, po drugi put u godini (raniji u periodu februar–mart). Sve
veći procenat novoizleženih, pripada tipu dugovenih pčela sa kojima društvo
ulazi u zimu. One se razlikuju od letnjih koje su kratkog veka, imaju manji
procenat vode u organizmu i veoma razvijeno masno tkivo.
Abdominalne masne naslage su veoma razvijene kod odgajivačica legla, kao i kod
zimskih pčela (desno) u poređenju sa sakupljačicama (levo).
Preuzeto iz časopisa Bee World
Period intenzivnog uzgoja zimskih pčela traje oko 6 nedelja (profesor Lebedev).
U njemu, količina legla je manja od one u junu, dnevno krupnija što uslovljava
dobijanje kvalitetnijeg potomstva. Pre nekoliko godina, naučnici su otkrili da
naša predstava o letnjim pčelama kratkog veka i zimskim dugovečnim, nije u
potpunosti ispravna, jer je ustanovljeno, da i među letnjima postoji izvestan
procenat onih koje žive duže, a da deo zimskih pčela ima kraći vek (časopis
Pčelar, M. Stanojević, 1999).
Bogato nahranjena larva.
Preuzeto iz časopisa Bee World
Radovi na pčelinjaku
čija ukupnost treba da rezultira stvaranjem uslova za: nesmetano odvijanje
procesa zamene tipa pčela, stvaranje dovoljnih zaliha hrane za zimu i tekuću
potrošnju, odsustvo bolesti i parazita i smanjenje štetnih uticaja neprijatelja
pčela i vremenskih prilika.
Koji poslovi, kakvim redosledom i kada će se obavljati zavisi od nahođenja
pčelara, uslova u kojima pčelari i opredeljenja za stacionarni ili seleći način
pčelarenja.
U nastavku teksta, izložiću način obavljanja ovih radova na svom pčelinjaku,
smeštenom nadomak [apca u dolini reke Save, na nadmorskoj visini od 90 metara,
na kome zimuje do 200 pčelinjih zajednica u LR i Farar košnicama (slika 1). Sve
„jesenje“ radove svrstavam u 3 grupe: obezbeđenje hrane, pregled zajednica i
uređenje pčelinjaka.
Hrana je osnovni uslov opstanka pčelinjeg društva. Tamo gde je u prirodi nema
dovoljno gotovo da je nemoguće pčelariti. Prema profesoru Taranovu, društvu je
u toku godine potrebno oko 100 kg, a u vreme intenzivnog uzgoja legla oko 15 kg
meda i polena mesečno. Retke su lokacije koje mogu pružiti dovoljno hrane u
kontinuitetu, naročito kada se na jednom mestu postavi veći broj zajednica.
Prva radnja, po redosledu i značaju, koju obavljam u ovom periodu je
obezbeđenje pčelama što više hrane iz prirode. Citirano je napred da dužina
života pčele zavisi od kvaliteta njene ishrane u stadijumu larve. Stoga ishrana
larvi dugovečnih zimskih pčela mora biti izuzetno kvalitetna. One, po
izleganju, troše puno polena za stvaranje naslaga masnog tkiva (slika 2). Zato
je zajednici potrebno mnogo polena, još polena i nikad dovoljno polena.
Prirodna sveža hrana je nezamenljiva. Njene čestice predstavljaju kompletnu
hranljivu jedinicu, koja sadrži sve što je za život pčele potrebno: ugljene
hidrate, belančevine, masti, minerale, vitamine, zaštitne i hormonske
podsticajne materije. Od saharoze, koja osim ugljenih hidrata ne sadrži ništa
drugo, nema uzgoja legla, a odrasle pčele samo na njoj, kako su naučnici
utvrdili, mogu živeti jedva nekoliko dana.
Obično, polovina mojih zajednica koristi letnju pašu u Vojvodini gde ostaju do
kraja avgusta. One su odseljene sa stalnom rezervom od desetak kilograma hrane,
pa po pravilu uspeju da zadovolje svoje potrebe i sakupe zimnicu, a često ima
meda i za vrcanje. U nekim godinama, kada prirodni uslovi nisu naklonjeni
pčelama, polovinom jula, po uobičajenom oduzimanju suncokretovog meda, postavim
u medište ram hranilicu, sa oko 3 kilograma čvrste hrane kojoj, ako treba,
dodajem kvasac i polenov prah. To je uglavnom dovoljno da zajednice prebrode
bespašni period. Pri oduzimanju meda, obavim uzgred još dva važna posla:
suzbijam varou i vršim zamenu saća proširenjem plodišnog prostora. Varou
suzbijam odsecanjem zaperka trutovskog saća, koji vrši funkciju građevnjaka, a
sastavni je deo plodišta cele godine (slike 4 i 5).
Ovo je obično četvrto odstranjivanje trutovskog legla u sezoni, a moguće je
izvesti i peto u avgustu. U uslovima bespaše, trutovski zaperak ne odsecam, već
ram sa njim donosim kući, kako bih ga, po odstranjivanju legla sačuvao i
kasnije dodao u plodište neke zajednice gde će i zimovati. Na njegovo mesto
postavljam drugi, isti takav, ali bez legla (slika 6). Smatram da se na ovaj
način, populacija varoe može držati pod kontrolom, sve do nestanka trutovskog
legla. Po oduzimanju meda, proširujem plodište zajednice dodavanjem još jednog
nastavka sa nezaleganim, tek izvrcanim saćem iz medišta. Do tada je plodište LR
košnice bilo u jednom nastavku, odvojeno matičnom rešetkom od dva medišna tela.
Sada, posle navedene radnje, plodiš te ima dva tela, dosadašnji sa leglom
ostaje na podnjači, a iznad njega je novododani nastavak, zatim matična rešetka
i iznad nje jedno medišno telo. Korisno je u novi plodišni nastavak izvući dva
rama sa leglom iz donjeg, kako bi matica u njemu odmah počela sa zaleganjem.
Smatram da nije potrebno previše naglašavati dalekosežne pozitivne efekte ovog
jednostavnog postupka na dalji tok razvoja pčelinje zajednice (otklonjena
blokada u plodištu, obnovljena polovina njegovog saća, prevencija razvoja
pčelinjih bolesti i drugo).
Drugi deo pčelinjaka, koji se razvija u stacionarnim uslovima, razmešten je na
više lokacija, po principu što manjeg broja košnica na jednom mestu. Zajednice
u julu koriste suncokret koji slabije medi, semensku detelinu i korovsko bilje.
U septembru, pašu pojačaju aster i bršljan, pa nekada može i da se vrca.
Polovinom jula i ove zajednice dobiju ram hranilicu sa pogačom. To je, uz
održavanje stalne rezerve hrane, dovoljno za kvalitetan uzgoj zimskih pčela.
Eventualnu dopunu zimskih rezervi vršim početkom septembra. Stalan nadzor, u
pogledu količine hrane, zahtevaju mala društva: eventualni julski rojevi,
letnji nukleusi i oplodnjaci. I ona moraju imati bogatu polensku pašu, a
oplemenjenu pogaču i sirup dobijaju po potrebi. Njihove odabrane i testirane
matice poslužiće za zamenu u proizvodnim zajednicama u toku jesenjeg pregleda.
Početkom avgusta, na stacionarnom delu pčelinjaka, započinjem pregled pčelinjih
društava. Kod svake zajednice utvrđujem: brojčanu snagu, količinu i kvalitet
legla, kvalitet matice, zdravstveno stanje, količinu hrane, kvalitet saća,
stanje košnice i postolja i sve drugo što bi moglo uticati na uspeh zimovanja.
Vodim evidenciju utvrđenog stanja, a uočene nedostatke nastojim da otklonim u
toku pregleda.
Jačinu zajednice procenjujem vizuelno po broju ulica zaposednutih pčelama i
opštem utisku, ali celovitu predstavu o njoj stvaram tek po pregledu ramova sa
leglom. Prosečna zajednica u ovo vreme treba da ima leglo na 8–10 LR ili 14–15
Fararovih ramova (slika 7). Leglo treba da je kompaktno, bez mnogo praznih
ćelija. Pčelari za takav kvalitet koriste izraz „ćebasto leglo“ (slika 8). U
zajednicama sa ovakvim leglom, maticu nije potrebno tražiti jer je njen
kvalitet nesporan. I zdravstveno stanje kod takvih je po pravilu normalno, pa
njihov pregled ne traje dugo.
Pregled slabih zajednica traje duže, jer treba utvrditi uzroke takvog stanja i
preduzeti odgovarajuć e mere. Najčešći uzroci su nekvalitetna matica ili neka
od pčelinjih bolesti. Matica može biti slabog kvaliteta, bolesna, dotrajala,
telesno oštećena, a nekad je i nema u košnici. Takvo društvo pripajam drugom
ili ako je još uvek snažno, saniram pojačavanjem leglom i pčelama i novom
proverenom maticom.
Zajednicu čiji je uzrok slabosti neka pčelinja bolest, po pravilu isključujem
iz daljeg uzgoja. Ne praktikujem pripajanje sadržaja bolesne ko- šnice zdravoj.
Lekove u principu ne koristim, jer su skupi, nedovoljno efikasni, a mogu biti i
štetni po zdravlje ljudi (recimo fumagilin). Radije primenjujem preventivne
mere: zamenu po moguć nosti kompletnog plodišnog saća u toku godine, održavanje
optimalne snage zajednica i stalne rezerve hrane, obezbeđenje prirodne paše,
uzgoj dovoljnog broja kvalitetnih matica i isključenje zajednica sumnjivih na
prisustvo bolesti. Matice koje su uz dobre pašne uslove osnovni faktor
stvaranja optimalno jakih zajednica, sam uzgajam na pčelinjaku, ubeđen da
kvalitetnu maticu nije moguće kupiti. Jer, interesi trgovca koji uzgaja matice
za tržište i pčelara su suprotstavljeni. Trgovac hoće profit po svaku cenu, a
kvalitet matica je za njega sekundaran. Da bi profitirao i tržištu ponudio
jeftine matice, one moraju biti manje kvalitetne. Uštede se ostvaruju na
kvalitetu uslova i vremena za uzgoj. Koriste se mali i sadržajem oskudni
oplodnjaci, a broj matičnjaka datih na uzgoj višestruko je veći od optimalnog.
Vreme koje matica provede u oplodnjaku svedeno je na najmanju moguću meru. ^im
pronese, ona se oduzima, a postavlja novi matičnjak da bi se što pre dobila
druga. Nema testiranja kvaliteta (koje vremenski traje i košta) pa tako ni
uzgajivač nema predstavu o njenoj vrednosti, a svi rizici prebačeni su na
kupca. Još dve okolnosti doprinose održavanju ovakvog načina uzgoja: prva je da
uzgajivač nije dužan da pruži nikakvu garanciju kvaliteta kupcu, a druga da kod
nas ne postoji nikakav oblik organizovane kontrole kvaliteta trgovačkih matica.
Matice
Uzgajam uglavnom prirodno dobijene matice metodom kontrolisanog rojenja. Sada
je to u duhu zahteva nove strategije Evropske Unije o povratku prirodi u
pčelarstvu, što znači (mada se o tome ćuti) i prirodno dobijenoj rojevoj
matici. Suština ovog starog i poznatog metoda je u pravilnom odabiru visoko
kvalitetnih rodonačelnica (kojih ima na većini pčelinjaka) i dovođenju njihovih
rekordnih zajednica u rojidbeno stanje. Za rodonačelnicu izdvajam maticu koja
je dve sezone za redom razvijala izuzetno jaku zajednicu, besprekornog
zdravstvenog stanja, čije su pčele mirne pri pregledu. Uz to je neophodno da
takva zajednica obe godine ostvari natprosečan, po mogućnosti i rekordan prinos
u medu. To je starija matica kakvu većina pčelara pri jesenjem pregledu ubije i
zameni mladom. Tako postupam i ja, ali desetak najboljih ne ubijem, već ih
prebacim u jače nukleuse, gde zimuju. Početkom aprila naredne godine pojačam
njihove zajednice i većinu već prvih dana maja dovodim u stanje rojidbe.
Preostalima sam polovinom marta u sredinu plodišta postavio ram, sa već
izgrađenim trutovskim saćem, kako bi one, znatno pre ostalih na pčelinjaku,
uzgojile trutove (nadam se izvanrednih osobina), koji prvih dana maja mogu biti
polno zreli. Citiraću Jovu Kantara, koji u knjizi „Matica misaona imenica“
iznosi: „Noseći stub pčelarstva su matice rekordnih pčelinjih zajednica“.
Povremeno razmenim starije kvalitetne matice za slične sa pčelarima koji
primenjuju isti metod uzgoja. Hiljade takvih, genetski neprocenjivo vrednih
matica, svake jeseni bude ubijeno na našim pčelinjacima, bez mogućnosti prenoš
enja vrhunskih osobina na mlade. Tako prava riznica genetskog materijala
pčelarstva Srbije (naši pčelinjaci, a ne nekakve samozvane „banke gena“) gubi
svoje resurse. Koliku štetu pčelarstvo zbog toga trpi? Zamislimo, poređenja
radi, šta bi bilo sa konjičkim sportom, kada bi šampionska grla, po završetku
takmičarske karijere, odmah završavala na klanici umesto na priplodnom
pašnjaku.
Nekada smo, putem pčelarskih knjiga i časopisa, upućivani na uzgoj matica od
svojih najboljih zajednica, a sada smo svedoci agresivnog reklamiranja i
nametanja takozvanih „selekcionisanih“ odnosno trgovačkih matica. Povodom toga,
na javnoj tribini održanoj u okviru pčelarske izložbe Tašmajdan 2006. u
Beogradu, profesor Veterinarskog fakulteta dr sci. Zoran Stanimirović, javno je
izneo da izraz selekcija matica treba izbaciti iz upotrebe kao neadekvatan, a
umesto njega koristiti drugi, reprodukcija matica, jer o pravoj selekciji u
pčelarstvu ne može biti govora, zato što se matice sparuju slobodno, sa
trutovima nepoznatog porekla. No nije glavni problem u postojanju trgovačkih
matica (kako ih pčelari opravdano nazivaju), jer jeftine robe problematič nog
kvaliteta na tržištu uvek ima, već u odvra- ćanju pčelara od ideje da sami
uzgoje najbolje matice za svoje potrebe.
Nametnuta im je i uporno se održava velika zabluda da je rojeva matica
nepoželjna. Prona- đen je i dobar razlog za to, rojeva matica „hoće“ da se
roji, a dobijena presađivanjem „gotovo da neće“. Istina, i ona ide na svadbeni
let i pari se sa isto onoliko trutova nepoznatog porekla kao i rojeva, ali
posle toga jednostavno „gubi volju“ za rojenjem. Proizlazi da se jednim potezom
kineske ili neke druge igle za presađivanje može eliminisati prirodni nagon
razvijan desetinama miliona godina. Kako neko reče, da se povećan nagon za
rojenjem nasleđuje baš tako kako nam se pokušava predstaviti, posle miliona
godina prirodnog odabiranja i produžavanja vrste isključivo rojenjem, pčele ne
bi radile ništa drugo, nego bi se samo rojile. Od veličanstvene srne još nije
napravljena domaća koza. I bolje je što je tako.
Stav renomiranih svetskih stručnjaka je jasan. Profesor Lebedev:
„Matica dobijena presađivanjem, samo se može, manje ili više, približiti po
kvalitetu prirodnoj rojevoj“. John Hogg u seriji članaka posvećenih rezultatima
istraživanja uzroka rojenja velike grupe istraživača (American Bee Journal,
1997) iznosi: „Skup više faktora – jačina društva, prenaseljenost plodišta,
izmenjena starosna struktura radilica i izobilje izvora hrane – dovode do
redukcije u distribuciji matične supstance u zajednici. Takvo stanje ne može
dugo trajati pa se razre- šava deobom, odnosno rojenjem“. Kao što se vidi, nema
ni reči o matici, zato što ona, bez obzira kako je uzgojena, ne utiče toliko
značajno na rojidbu, i samo u slučaju starosti, ulazi u grupu faktora čiji
sticaj dovodi do smanjenja širenja matične supstance i rojenja.
Matice se sparuju na baznom pčelinjaku u šestoramnim oplodnjacima (slika 9),
čiji ram je po veličini jednak polovini rama LR košnice. Spajanjem takva dva
dobija se LR ram (slika 10), što pruža velike mogućnosti manipulacije i
korišćenja LR zajednice pri naseljavanju i odr- žavanju oplodnjaka.
Na kraju bagremove paše, prva generacija matica uveliko polaže jaja u
oplodnjacima. Vreme je za njihovu upotrebu. Prilikom oduzimanja bagremovog meda
nastojim da na svakom društvu oformim novu zajednicu u nastavku na zamreženoj
pregradnoj dasci iznad medišta, od dela legla i pčela iz osnovne, u koju uvodim
mladu (nedovoljno proverenu) maticu iz oplodnjaka (slika 11). Kad se matica
stabilizuje i počne dobro zalegati, uklonim pregradnu dasku i na njeno mesto
postavim matičnu rešetku, a nastavak dopunim ramovima sa satnim osnovama.
Od tog trenutka pčele osnovne zajednice opslu- žuju i mladu maticu, čija
zajednica zato napreduje neverovatnom brzinom, jer ima svega u izobilju. Ovo
je, smatram, najbrži i najjeftiniji na- čin umnožavanja pčelinjih društava, pri
čemu se vrši testiranje mladih matica i eliminiše rojenje Slika 9 bez
slabljenja snage zajednice. Osnovna zajedni ca se neće rojiti, jer pčelinje
društvo je sada dvomatino, pa je mogućnost redukcije u distribuciji matične
supstance smanjena. Uslovi za testiranje mlade matice su idealni, pa je
eventualno zaostajanje u razvoju mlade zajednice znak da kvalitet matice nije
na potrebnom nivou.
Formiranjem mladih zajednica u kojima se testiraju nove matice u junu, broj
pčelinjih dru- štava na pčelinjaku se nekada i udvostruči. Manji deo se plasira
na tržište. Jedan broj će posluž iti za ojačavanje i zamenu matica u
proizvodnim društvima koja ću seliti na letnje paše bez bojazni od rojidbe
(mladu zajednicu postavljam na podnjaču košnice, a od stare matice i dela
njenog legla oformim nukleus). Preostale zajednice sa mladim, sada već
proverenim maticama, ostaju na društvima koja ne selim. Njih pri pregledu tokom
avgusta razdvajam od donjih postavljanjem zamrežene pregrade umesto matič ne
rešetke (slika 12).
Hrana
Utvrđivanju količine hrane u košnici posvećujem posebnu pažnju. Jakom i zdravom
pčelinjem društvu sa kvalitetnom maticom i obnovljenim saćem potrebna je zimska
rezerva od najmanje 15 kg hrane. Pčelareći godinama uočio sam da je prinos u
paši bagrema u direktnoj zavisnosti od veličine zimskih zaliha. Kad su one u
oktobru oko 20 kg, onda u maju naredne godine mogu očekivati rekordno
medobranje. Nastojim da krajem avgusta centralni ramovi u plodištu imaju
solidne medne kape (slika 13). U septembru, sa smanjenjem količine legla, a
time i teku- će potrošnje, medni venci postaju dublji. Eventualnu prihranu
okončavam polovinom septembra.
Rukovodeći princip pri tom mi je da hrana od šećera ne može biti zamena, već
samo nužna i po količini ograničena dopuna rezervi prirodne hrane.
Ostali poslovi
Po obavljanju pregleda pčelinjih zajednica na redu su poslovi iz treće grupe:
eliminisanje varoe, skladištenje i zaštita saća, topljenje voska, suzbijanje
neprijatelja pčela i uređenje prostora na pčelinjaku.
Suzbijanje varoe je stalan posao čija važnost se nikada ne može prenaglasiti.
Napred sam izlož io da koristim trutovsko saće kao osnovno sredstvo, kojim
veličinu populacije varoe držim pod kontrolom od kraja marta pa sve do polovine
avgusta, odnosno tokom celog perioda uzgolež enog trutovskog saća uvek uzgredan
posao (pri pregledu zajednica, demariranju, oduzimanju meda, formiranju
odvojaka). U drugoj polovini avgusta i septembru primenjujem tretman hemijskim
sredstvima. U novembru, kada u zajednici nestane leglo, primenjujem završni
tretman, posle kojeg o varoi kao problemu ne moram razmišljati sve do prve
polovine aprila kada vršim prvo isecanje trutovskog legla.
Uređenje prostora na baznom pčelinjaku na kome će pčelinje zajednice provesti
narednih 6 meseci, predstavlja po mojim merilima, jedan od najvažnijih poslova.
Prostor, veličine jedne četvrtine hektara, nalazi se na blagoj padini što
omogućava dobro provetravanje i oticanje vlage, a ograda od drveća i voća sa
tri strane pruža za- štitu od vetra (slika 14). Pčele imaju vodu u potoku koji
teče ispod pčelinjaka. Stabilizacija tla izvršena je izradom betonskih traka za
svaki red košnica. Time je i eliminisana trava oko postolja, miševi, kao i
štetan uticaj vlage. Na betonske trake postavljena su betonska postolja (po tri
elementa za svaku košnicu). Pristalica sam pojedinač nih postolja, jer pri
pregledu jedne zajednice ona sprečavaju uznemiravanje ostalih u redu. Međusobna
udaljenost košnica već više godina iznosi jedan metar, što doprinosi boljoj
orijentaciji pčela i manjem zaletanju, a pčelaru omogu- ćava ugodnije
obavljanje poslova.
Kraj leta, dok većina zajednica nije vraćena sa paše, pravo je vreme za
obavljanje poslova na uređenju prostora. Najpre se uklanja trava koja je u
međuvremenu narasla između redova. Ona je pružala zaštitu miševima i drugim
neprijateljima pčela. Zatim se razore i poravnaju mravinjaci, krtičnjaci i
gnezda osa u zemlji. Treba uništavati i gnezda osa i stršljenova u blizini
pčelinjaka i potkresati živu ogradu oko njega.
Nakon obavljanja navedenih radova doseljavaju se košnice i razmeštaju na
postavljena postolja (slika 15). Ostaje još da se spreči ulazak živine i drugih
životinja na pčelinjak i tako pčelinjim zajednicama obezbedi apsolutni mir.
|