|
Rajko Pejanoviæ
ul. Avrama Vinavera br. 12/6
15000 [abac
+381 15 342-530
+381 64 404-7968
KRAJ SEZONE NA PÈELINJAKU
Fotografije: Rajko Pejanoviæ
Iako su avgust i septembar meseci koji pripadaju letu, za poslove koji se u
njima obavljaju, u pèelarskom žargonu upotrebljava se naziv jesenji radovi na
pèelinjaku. Osnovni meðu njima, koji pruža uvid u stanje društava, pèelari
nazivaju velikim jesenjim pregledom pèelinjih zajednica, a nastoje da ga izvrše
u avgustu. I prihrana, radi dopune zimskih rezervi hrane, završava se takoðe u
leto, prema opštoj saglasnosti, najdalje do sredine septembra. Do kalendarskog
nastupa jeseni, od septembarske ravnodnevice, svi glavni poslovi na pèelinjaku,
po pravilu su veæ završeni.
Karakteristike života pèelinjeg društva
Pèelinja zajednica prolazi kroz èetvrti, najduž i period u godišnjem ciklusu
razvoja (profesor Lebedev), koji poèinje rojenjem, obièno u prvoj polovini
juna, a završava se sa prestankom uzgoja legla, krajem meseca oktobra. Period
ima dve faze:
Prva, kao što je izneto, poèinje procesom rojenja, na vrhuncu razvoja i
brojèane snage zajednice. Njena obeležja su nastanak 3 ili 4 nove zajednice,
deobom stare, i njihov intenzivan razvoj. Rase pèela se razlikuju, pored
ostalog i po brojèanoj snazi koju mogu dostiæi. Poznato je da društvo
srednjeruske pèele može imati do 60 hiljada jedinki (prof. Taranov). Snagu
italijanske rase utvrdio je profesor Farrar. On je, prema Steve Taber-u, više
puta ubijao zajednicu na vrhuncu razvoja i nalagao studentima da utvrde taèan
broj pèela u njoj. Taj broj se kretao izmeðu 53 i 55 hiljada jedinki. Za našu
karniku još nije utvrðen maksimum brojèane snage, ali i kod nas i u svetu,
preovlaðuje shvatanje, da je njena populacija manje brojna u odnosu na navedene
rase. Istina, ima i ne mali broj onih koji iznose da se zajednice naše rase
uspevaju razviti do brojèane snage od 60, pa èak i 80 hiljada pèela. Ima ih
koji tvrde da navedenu snagu, pravim postupkom, njihove zajednice dostižu vec
poèetkom maja, pred bagremovu pašu! Navedene tvrdnje, kad su ozbiljne,
zasnivaju se na: vizuelnom utisku, merenju površine saæa pod leglom, dnevnom
polaganju jaja, dužini perioda izleganja i pretpostavljenoj dužini života
radilica od 6 nedelja. U kojoj meri primena matematike u kombinaciji sa
subjektivnošæu vizuelnih procena, može dovesti do pogrešnih zakljuèaka pokazuju
rezultati novijih nauènih istraživanja, koja je u Pèelaru br. 9/2005. izneo dr
med. Rodoljub Živadinoviæ:
„Ubeðen sam da je poznavanje biologije pèela osnova dobre pèelarske prakse.
Mnoge tehnike pèelarenja su danas zasnovane na pogrešnom shvatanju života
pèela. Mnogo zabluda vlada meðu pèelarima, bar što se tièe kranjske rase pèela
kojom se pèelari u Srbiji. Prvi problem je snaga zajednica. Veæina pèelara
veruje da pèelinja društva dostižu snagu od bar 60 000 pèela, što nije taèno.
To se veoma retko dešava. Istraživanja govore drugaije. Friedrich Rutner tvrdi
da društva tokom sezone broje od 32–48 hiljada pèela. Kako možemo proèitati u
radovima iz Instituta za pèelarstvo Liebefeld ([vajcarska), koje su potpisali
A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999), za uslove [vajcarske
važi da je proseèna snaga dru- štava od 25–40 hiljada pèela. Gerhard Liebig
(1989–1993) tvrdi da je proseèna snaga oko 30 hiljada pèela, dok se retko
dostiže brojnost od 40 hiljada pèela.
Slièno je i sa dužinom života pèela. Veæina pèelara veruje da se ona kreæe i do
6 nedelja, pa na osnovu toga planiraju razne tehnike pèelarenja. A. Imdorf, M.
Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999) tvrde da od maja do juna dužina života
pèela iznosi oko 20 dana. Gerhard Liebig (1989–1993) navodi rezultate svojih
èetvorogodišnjih istraživanja da pèele u vreme maksimalnog razvoja žive oko 2–3
nedelje. Navodi primer jedne zajednice koja je prema kolièini legla (ako
prihvatimo da pèele žive 6 nedelja) trebala da ima 80 000 pèela na vrhuncu
razvoja, a ne samo 42 000, koliko je imala (znaèi, pèele žive oko 3 nedelje na
vrhuncu razvoja zajednice). Posle svih ovih podataka, vidimo i da prof. dr
Jovan Kulinèeviæ (2005, lièni razgovor) opravdano smatra da pèele kranjske rase
leti žive od 21–35 dana, proseèno od 25–28 dana. Ovakvi podaci iz korena
menjaju neka dosadašnja shvatanja, ali i rad na pèelinjacima. Treba znati da na
dužinu života pèela najviše utièe ishrana u stadijumu larve (Krešak, 1973;
Kulinèeviæ, 2005), ali i iscrpljenost gajenjem velike kolièine legla (Anna
Maurizio, 1955)…“.
Dolaskom avgusta, poèinje druga faza ovog perioda u kojoj život pèelinje
zajednice dobija nova obeležja: smanjuje se brojèana snaga, nestaje trutovsko
leglo i poèinje proces zamene tipa pèela u društvu.
Veæ u julu poèinje opadanje broja pèela u košnici. U svojoj, milionima godina
dugoj evoluciji, pèelinje društvo je izgradilo mehanizam opstanka, zasnovan na
promenljivosti broja jedinki u zajednici tokom godine u zavisnosti od uslova u
prirodi i stvaranju rezervi hrane za zimu. Prema istraživanjima nauènika,
pèelinja zajednica je na vrhuncu brojèane snage u periodu kad su dani najduži,
vreme toplo, a hrane u prirodi najviš e. Ti uslovi se kod nas stièu u mesecu
junu, kad se pèele i razmnožavaju. Od polovine jula pa sve do novembra, kada
zajednica prestane sa uzgojem legla, te ulazi u peti, poslednji deo godiš njeg
životnog ciklusa (period mirovanja), brojèana snaga se smanji na jednu
polovinu. Odumiranje pèela se nastavlja, pa ih u februaru, kada poèinje proces
obnove, ima za dve treæine manje u odnosu na junski maksimum (profesor
Lebedev).
Ako prihvatimo napred iznete rezultate naunih istraživanja po kojima zajednica
na vrhuncu razvoja može imati oko 40 000 pèela (po profesoru Kulinèeviæu
maksimalno do 45 000 u optimalnim uslovima), proizlazi da ih pri ulasku u
period mirovanja može biti oko 20 000, a pred kraj zime najviše do 15 000, èak
i mnogo manje. U avgustu i septembru, odvija se u pèelinjoj zajednici proces
zamene tipa pèela, po drugi put u godini (raniji u periodu februar–mart). Sve
veæi procenat novoizleženih, pripada tipu dugovenih pèela sa kojima društvo
ulazi u zimu. One se razlikuju od letnjih koje su kratkog veka, imaju manji
procenat vode u organizmu i veoma razvijeno masno tkivo.
Abdominalne masne naslage su veoma razvijene kod odgajivaèica legla, kao i kod
zimskih pèela (desno) u poreðenju sa sakupljaèicama (levo).
Preuzeto iz èasopisa Bee World
Period intenzivnog uzgoja zimskih pèela traje oko 6 nedelja (profesor Lebedev).
U njemu, kolièina legla je manja od one u junu, dnevno krupnija što uslovljava
dobijanje kvalitetnijeg potomstva. Pre nekoliko godina, nauènici su otkrili da
naša predstava o letnjim pèelama kratkog veka i zimskim dugoveènim, nije u
potpunosti ispravna, jer je ustanovljeno, da i meðu letnjima postoji izvestan
procenat onih koje žive duže, a da deo zimskih pèela ima kraæi vek (èasopis
Pèelar, M. Stanojeviæ, 1999).
Bogato nahranjena larva.
Preuzeto iz èasopisa Bee World
Radovi na pèelinjaku
èija ukupnost treba da rezultira stvaranjem uslova za: nesmetano odvijanje
procesa zamene tipa pèela, stvaranje dovoljnih zaliha hrane za zimu i tekuæu
potrošnju, odsustvo bolesti i parazita i smanjenje štetnih uticaja neprijatelja
pèela i vremenskih prilika.
Koji poslovi, kakvim redosledom i kada æe se obavljati zavisi od nahoðenja
pèelara, uslova u kojima pèelari i opredeljenja za stacionarni ili seleæi naèin
pèelarenja.
U nastavku teksta, izložiæu naèin obavljanja ovih radova na svom pèelinjaku,
smeštenom nadomak [apca u dolini reke Save, na nadmorskoj visini od 90 metara,
na kome zimuje do 200 pèelinjih zajednica u LR i Farar košnicama (slika 1). Sve
„jesenje“ radove svrstavam u 3 grupe: obezbeðenje hrane, pregled zajednica i
ureðenje pèelinjaka.
Hrana je osnovni uslov opstanka pèelinjeg društva. Tamo gde je u prirodi nema
dovoljno gotovo da je nemoguæe pèelariti. Prema profesoru Taranovu, društvu je
u toku godine potrebno oko 100 kg, a u vreme intenzivnog uzgoja legla oko 15 kg
meda i polena meseèno. Retke su lokacije koje mogu pružiti dovoljno hrane u
kontinuitetu, naroèito kada se na jednom mestu postavi veæi broj zajednica.
Prva radnja, po redosledu i znaèaju, koju obavljam u ovom periodu je
obezbeðenje pèelama što više hrane iz prirode. Citirano je napred da dužina
života pèele zavisi od kvaliteta njene ishrane u stadijumu larve. Stoga ishrana
larvi dugoveènih zimskih pèela mora biti izuzetno kvalitetna. One, po
izleganju, troše puno polena za stvaranje naslaga masnog tkiva (slika 2). Zato
je zajednici potrebno mnogo polena, još polena i nikad dovoljno polena.
Prirodna sveža hrana je nezamenljiva. Njene èestice predstavljaju kompletnu
hranljivu jedinicu, koja sadrži sve što je za život pèele potrebno: ugljene
hidrate, belanèevine, masti, minerale, vitamine, zaštitne i hormonske
podsticajne materije. Od saharoze, koja osim ugljenih hidrata ne sadrži ništa
drugo, nema uzgoja legla, a odrasle pèele samo na njoj, kako su nauènici
utvrdili, mogu živeti jedva nekoliko dana.
Obièno, polovina mojih zajednica koristi letnju pašu u Vojvodini gde ostaju do
kraja avgusta. One su odseljene sa stalnom rezervom od desetak kilograma hrane,
pa po pravilu uspeju da zadovolje svoje potrebe i sakupe zimnicu, a èesto ima
meda i za vrcanje. U nekim godinama, kada prirodni uslovi nisu naklonjeni
pèelama, polovinom jula, po uobièajenom oduzimanju suncokretovog meda, postavim
u medište ram hranilicu, sa oko 3 kilograma èvrste hrane kojoj, ako treba,
dodajem kvasac i polenov prah. To je uglavnom dovoljno da zajednice prebrode
bespašni period. Pri oduzimanju meda, obavim uzgred još dva važna posla:
suzbijam varou i vršim zamenu saæa proširenjem plodišnog prostora. Varou
suzbijam odsecanjem zaperka trutovskog saæa, koji vrši funkciju graðevnjaka, a
sastavni je deo plodišta cele godine (slike 4 i 5).
Ovo je obièno èetvrto odstranjivanje trutovskog legla u sezoni, a moguæe je
izvesti i peto u avgustu. U uslovima bespaše, trutovski zaperak ne odsecam, veæ
ram sa njim donosim kuæi, kako bih ga, po odstranjivanju legla saèuvao i
kasnije dodao u plodište neke zajednice gde æe i zimovati. Na njegovo mesto
postavljam drugi, isti takav, ali bez legla (slika 6). Smatram da se na ovaj
naèin, populacija varoe može držati pod kontrolom, sve do nestanka trutovskog
legla. Po oduzimanju meda, proširujem plodište zajednice dodavanjem još jednog
nastavka sa nezaleganim, tek izvrcanim saæem iz medišta. Do tada je plodište LR
košnice bilo u jednom nastavku, odvojeno matiènom rešetkom od dva medišna tela.
Sada, posle navedene radnje, plodiš te ima dva tela, dosadašnji sa leglom
ostaje na podnjaèi, a iznad njega je novododani nastavak, zatim matièna rešetka
i iznad nje jedno medišno telo. Korisno je u novi plodišni nastavak izvuæi dva
rama sa leglom iz donjeg, kako bi matica u njemu odmah poèela sa zaleganjem.
Smatram da nije potrebno previše naglašavati dalekosežne pozitivne efekte ovog
jednostavnog postupka na dalji tok razvoja pèelinje zajednice (otklonjena
blokada u plodištu, obnovljena polovina njegovog saæa, prevencija razvoja
pèelinjih bolesti i drugo).
Drugi deo pèelinjaka, koji se razvija u stacionarnim uslovima, razmešten je na
više lokacija, po principu što manjeg broja košnica na jednom mestu. Zajednice
u julu koriste suncokret koji slabije medi, semensku detelinu i korovsko bilje.
U septembru, pašu pojaèaju aster i bršljan, pa nekada može i da se vrca.
Polovinom jula i ove zajednice dobiju ram hranilicu sa pogaèom. To je, uz
održavanje stalne rezerve hrane, dovoljno za kvalitetan uzgoj zimskih pèela.
Eventualnu dopunu zimskih rezervi vršim poèetkom septembra. Stalan nadzor, u
pogledu kolièine hrane, zahtevaju mala društva: eventualni julski rojevi,
letnji nukleusi i oplodnjaci. I ona moraju imati bogatu polensku pašu, a
oplemenjenu pogaèu i sirup dobijaju po potrebi. Njihove odabrane i testirane
matice poslužiæe za zamenu u proizvodnim zajednicama u toku jesenjeg pregleda.
Poèetkom avgusta, na stacionarnom delu pèelinjaka, zapoèinjem pregled pèelinjih
društava. Kod svake zajednice utvrðujem: brojèanu snagu, kolièinu i kvalitet
legla, kvalitet matice, zdravstveno stanje, kolièinu hrane, kvalitet saæa,
stanje košnice i postolja i sve drugo što bi moglo uticati na uspeh zimovanja.
Vodim evidenciju utvrðenog stanja, a uoèene nedostatke nastojim da otklonim u
toku pregleda.
Jaèinu zajednice procenjujem vizuelno po broju ulica zaposednutih pèelama i
opštem utisku, ali celovitu predstavu o njoj stvaram tek po pregledu ramova sa
leglom. Proseèna zajednica u ovo vreme treba da ima leglo na 8–10 LR ili 14–15
Fararovih ramova (slika 7). Leglo treba da je kompaktno, bez mnogo praznih
æelija. Pèelari za takav kvalitet koriste izraz „æebasto leglo“ (slika 8). U
zajednicama sa ovakvim leglom, maticu nije potrebno tražiti jer je njen
kvalitet nesporan. I zdravstveno stanje kod takvih je po pravilu normalno, pa
njihov pregled ne traje dugo.
Pregled slabih zajednica traje duže, jer treba utvrditi uzroke takvog stanja i
preduzeti odgovarajuæ e mere. Najèešæi uzroci su nekvalitetna matica ili neka
od pèelinjih bolesti. Matica može biti slabog kvaliteta, bolesna, dotrajala,
telesno ošteæena, a nekad je i nema u košnici. Takvo društvo pripajam drugom
ili ako je još uvek snažno, saniram pojaèavanjem leglom i pèelama i novom
proverenom maticom.
Zajednicu èiji je uzrok slabosti neka pèelinja bolest, po pravilu iskljuèujem
iz daljeg uzgoja. Ne praktikujem pripajanje sadržaja bolesne ko- šnice zdravoj.
Lekove u principu ne koristim, jer su skupi, nedovoljno efikasni, a mogu biti i
štetni po zdravlje ljudi (recimo fumagilin). Radije primenjujem preventivne
mere: zamenu po moguæ nosti kompletnog plodišnog saæa u toku godine, održavanje
optimalne snage zajednica i stalne rezerve hrane, obezbeðenje prirodne paše,
uzgoj dovoljnog broja kvalitetnih matica i iskljuèenje zajednica sumnjivih na
prisustvo bolesti. Matice koje su uz dobre pašne uslove osnovni faktor
stvaranja optimalno jakih zajednica, sam uzgajam na pèelinjaku, ubeðen da
kvalitetnu maticu nije moguæe kupiti. Jer, interesi trgovca koji uzgaja matice
za tržište i pèelara su suprotstavljeni. Trgovac hoæe profit po svaku cenu, a
kvalitet matica je za njega sekundaran. Da bi profitirao i tržištu ponudio
jeftine matice, one moraju biti manje kvalitetne. Uštede se ostvaruju na
kvalitetu uslova i vremena za uzgoj. Koriste se mali i sadržajem oskudni
oplodnjaci, a broj matiènjaka datih na uzgoj višestruko je veæi od optimalnog.
Vreme koje matica provede u oplodnjaku svedeno je na najmanju moguæu meru. ^im
pronese, ona se oduzima, a postavlja novi matiènjak da bi se što pre dobila
druga. Nema testiranja kvaliteta (koje vremenski traje i košta) pa tako ni
uzgajivaè nema predstavu o njenoj vrednosti, a svi rizici prebaèeni su na
kupca. Još dve okolnosti doprinose održavanju ovakvog naèina uzgoja: prva je da
uzgajivaè nije dužan da pruži nikakvu garanciju kvaliteta kupcu, a druga da kod
nas ne postoji nikakav oblik organizovane kontrole kvaliteta trgovaèkih matica.
Matice
Uzgajam uglavnom prirodno dobijene matice metodom kontrolisanog rojenja. Sada
je to u duhu zahteva nove strategije Evropske Unije o povratku prirodi u
pèelarstvu, što znaèi (mada se o tome æuti) i prirodno dobijenoj rojevoj
matici. Suština ovog starog i poznatog metoda je u pravilnom odabiru visoko
kvalitetnih rodonaèelnica (kojih ima na veæini pèelinjaka) i dovoðenju njihovih
rekordnih zajednica u rojidbeno stanje. Za rodonaèelnicu izdvajam maticu koja
je dve sezone za redom razvijala izuzetno jaku zajednicu, besprekornog
zdravstvenog stanja, èije su pèele mirne pri pregledu. Uz to je neophodno da
takva zajednica obe godine ostvari natproseèan, po moguænosti i rekordan prinos
u medu. To je starija matica kakvu veæina pèelara pri jesenjem pregledu ubije i
zameni mladom. Tako postupam i ja, ali desetak najboljih ne ubijem, veæ ih
prebacim u jaèe nukleuse, gde zimuju. Poèetkom aprila naredne godine pojaèam
njihove zajednice i veæinu veæ prvih dana maja dovodim u stanje rojidbe.
Preostalima sam polovinom marta u sredinu plodišta postavio ram, sa veæ
izgraðenim trutovskim saæem, kako bi one, znatno pre ostalih na pèelinjaku,
uzgojile trutove (nadam se izvanrednih osobina), koji prvih dana maja mogu biti
polno zreli. Citiraæu Jovu Kantara, koji u knjizi „Matica misaona imenica“
iznosi: „Noseæi stub pèelarstva su matice rekordnih pèelinjih zajednica“.
Povremeno razmenim starije kvalitetne matice za sliène sa pèelarima koji
primenjuju isti metod uzgoja. Hiljade takvih, genetski neprocenjivo vrednih
matica, svake jeseni bude ubijeno na našim pèelinjacima, bez moguænosti prenoš
enja vrhunskih osobina na mlade. Tako prava riznica genetskog materijala
pèelarstva Srbije (naši pèelinjaci, a ne nekakve samozvane „banke gena“) gubi
svoje resurse. Koliku štetu pèelarstvo zbog toga trpi? Zamislimo, poreðenja
radi, šta bi bilo sa konjièkim sportom, kada bi šampionska grla, po završetku
takmièarske karijere, odmah završavala na klanici umesto na priplodnom
pašnjaku.
Nekada smo, putem pèelarskih knjiga i èasopisa, upuæivani na uzgoj matica od
svojih najboljih zajednica, a sada smo svedoci agresivnog reklamiranja i
nametanja takozvanih „selekcionisanih“ odnosno trgovaèkih matica. Povodom toga,
na javnoj tribini održanoj u okviru pèelarske izložbe Tašmajdan 2006. u
Beogradu, profesor Veterinarskog fakulteta dr sci. Zoran Stanimiroviæ, javno je
izneo da izraz selekcija matica treba izbaciti iz upotrebe kao neadekvatan, a
umesto njega koristiti drugi, reprodukcija matica, jer o pravoj selekciji u
pèelarstvu ne može biti govora, zato što se matice sparuju slobodno, sa
trutovima nepoznatog porekla. No nije glavni problem u postojanju trgovaèkih
matica (kako ih pèelari opravdano nazivaju), jer jeftine robe problematiè nog
kvaliteta na tržištu uvek ima, veæ u odvra- æanju pèelara od ideje da sami
uzgoje najbolje matice za svoje potrebe.
Nametnuta im je i uporno se održava velika zabluda da je rojeva matica
nepoželjna. Prona- ðen je i dobar razlog za to, rojeva matica „hoæe“ da se
roji, a dobijena presaðivanjem „gotovo da neæe“. Istina, i ona ide na svadbeni
let i pari se sa isto onoliko trutova nepoznatog porekla kao i rojeva, ali
posle toga jednostavno „gubi volju“ za rojenjem. Proizlazi da se jednim potezom
kineske ili neke druge igle za presaðivanje može eliminisati prirodni nagon
razvijan desetinama miliona godina. Kako neko reèe, da se poveæan nagon za
rojenjem nasleðuje baš tako kako nam se pokušava predstaviti, posle miliona
godina prirodnog odabiranja i produžavanja vrste iskljuèivo rojenjem, pèele ne
bi radile ništa drugo, nego bi se samo rojile. Od velièanstvene srne još nije
napravljena domaæa koza. I bolje je što je tako.
Stav renomiranih svetskih struènjaka je jasan. Profesor Lebedev:
„Matica dobijena presaðivanjem, samo se može, manje ili više, približiti po
kvalitetu prirodnoj rojevoj“. John Hogg u seriji èlanaka posveæenih rezultatima
istraživanja uzroka rojenja velike grupe istraživaèa (American Bee Journal,
1997) iznosi: „Skup više faktora – jaèina društva, prenaseljenost plodišta,
izmenjena starosna struktura radilica i izobilje izvora hrane – dovode do
redukcije u distribuciji matiène supstance u zajednici. Takvo stanje ne može
dugo trajati pa se razre- šava deobom, odnosno rojenjem“. Kao što se vidi, nema
ni reèi o matici, zato što ona, bez obzira kako je uzgojena, ne utièe toliko
znaèajno na rojidbu, i samo u sluèaju starosti, ulazi u grupu faktora èiji
sticaj dovodi do smanjenja širenja matiène supstance i rojenja.
Matice se sparuju na baznom pèelinjaku u šestoramnim oplodnjacima (slika 9),
èiji ram je po velièini jednak polovini rama LR košnice. Spajanjem takva dva
dobija se LR ram (slika 10), što pruža velike moguænosti manipulacije i
korišæenja LR zajednice pri naseljavanju i odr- žavanju oplodnjaka.
Na kraju bagremove paše, prva generacija matica uveliko polaže jaja u
oplodnjacima. Vreme je za njihovu upotrebu. Prilikom oduzimanja bagremovog meda
nastojim da na svakom društvu oformim novu zajednicu u nastavku na zamreženoj
pregradnoj dasci iznad medišta, od dela legla i pèela iz osnovne, u koju uvodim
mladu (nedovoljno proverenu) maticu iz oplodnjaka (slika 11). Kad se matica
stabilizuje i poène dobro zalegati, uklonim pregradnu dasku i na njeno mesto
postavim matiènu rešetku, a nastavak dopunim ramovima sa satnim osnovama.
Od tog trenutka pèele osnovne zajednice opslu- žuju i mladu maticu, èija
zajednica zato napreduje neverovatnom brzinom, jer ima svega u izobilju. Ovo
je, smatram, najbrži i najjeftiniji na- èin umnožavanja pèelinjih društava, pri
èemu se vrši testiranje mladih matica i eliminiše rojenje Slika 9 bez
slabljenja snage zajednice. Osnovna zajedni ca se neæe rojiti, jer pèelinje
društvo je sada dvomatino, pa je moguænost redukcije u distribuciji matiène
supstance smanjena. Uslovi za testiranje mlade matice su idealni, pa je
eventualno zaostajanje u razvoju mlade zajednice znak da kvalitet matice nije
na potrebnom nivou.
Formiranjem mladih zajednica u kojima se testiraju nove matice u junu, broj
pèelinjih dru- štava na pèelinjaku se nekada i udvostruèi. Manji deo se plasira
na tržište. Jedan broj æe posluž iti za ojaèavanje i zamenu matica u
proizvodnim društvima koja æu seliti na letnje paše bez bojazni od rojidbe
(mladu zajednicu postavljam na podnjaèu košnice, a od stare matice i dela
njenog legla oformim nukleus). Preostale zajednice sa mladim, sada veæ
proverenim maticama, ostaju na društvima koja ne selim. Njih pri pregledu tokom
avgusta razdvajam od donjih postavljanjem zamrežene pregrade umesto matiè ne
rešetke (slika 12).
Hrana
Utvrðivanju kolièine hrane u košnici posveæujem posebnu pažnju. Jakom i zdravom
pèelinjem društvu sa kvalitetnom maticom i obnovljenim saæem potrebna je zimska
rezerva od najmanje 15 kg hrane. Pèelareæi godinama uoèio sam da je prinos u
paši bagrema u direktnoj zavisnosti od velièine zimskih zaliha. Kad su one u
oktobru oko 20 kg, onda u maju naredne godine mogu oèekivati rekordno
medobranje. Nastojim da krajem avgusta centralni ramovi u plodištu imaju
solidne medne kape (slika 13). U septembru, sa smanjenjem kolièine legla, a
time i teku- æe potrošnje, medni venci postaju dublji. Eventualnu prihranu
okonèavam polovinom septembra.
Rukovodeæi princip pri tom mi je da hrana od šeæera ne može biti zamena, veæ
samo nužna i po kolièini ogranièena dopuna rezervi prirodne hrane.
Ostali poslovi
Po obavljanju pregleda pèelinjih zajednica na redu su poslovi iz treæe grupe:
eliminisanje varoe, skladištenje i zaštita saæa, topljenje voska, suzbijanje
neprijatelja pèela i ureðenje prostora na pèelinjaku.
Suzbijanje varoe je stalan posao èija važnost se nikada ne može prenaglasiti.
Napred sam izlož io da koristim trutovsko saæe kao osnovno sredstvo, kojim
velièinu populacije varoe držim pod kontrolom od kraja marta pa sve do polovine
avgusta, odnosno tokom celog perioda uzgolež enog trutovskog saæa uvek uzgredan
posao (pri pregledu zajednica, demariranju, oduzimanju meda, formiranju
odvojaka). U drugoj polovini avgusta i septembru primenjujem tretman hemijskim
sredstvima. U novembru, kada u zajednici nestane leglo, primenjujem završni
tretman, posle kojeg o varoi kao problemu ne moram razmišljati sve do prve
polovine aprila kada vršim prvo isecanje trutovskog legla.
Ureðenje prostora na baznom pèelinjaku na kome æe pèelinje zajednice provesti
narednih 6 meseci, predstavlja po mojim merilima, jedan od najvažnijih poslova.
Prostor, velièine jedne èetvrtine hektara, nalazi se na blagoj padini što
omoguæava dobro provetravanje i oticanje vlage, a ograda od drveæa i voæa sa
tri strane pruža za- štitu od vetra (slika 14). Pèele imaju vodu u potoku koji
teèe ispod pèelinjaka. Stabilizacija tla izvršena je izradom betonskih traka za
svaki red košnica. Time je i eliminisana trava oko postolja, miševi, kao i
štetan uticaj vlage. Na betonske trake postavljena su betonska postolja (po tri
elementa za svaku košnicu). Pristalica sam pojedinaè nih postolja, jer pri
pregledu jedne zajednice ona spreèavaju uznemiravanje ostalih u redu. Meðusobna
udaljenost košnica veæ više godina iznosi jedan metar, što doprinosi boljoj
orijentaciji pèela i manjem zaletanju, a pèelaru omogu- æava ugodnije
obavljanje poslova.
Kraj leta, dok veæina zajednica nije vraæena sa paše, pravo je vreme za
obavljanje poslova na ureðenju prostora. Najpre se uklanja trava koja je u
meðuvremenu narasla izmeðu redova. Ona je pružala zaštitu miševima i drugim
neprijateljima pèela. Zatim se razore i poravnaju mravinjaci, krtiènjaci i
gnezda osa u zemlji. Treba uništavati i gnezda osa i stršljenova u blizini
pèelinjaka i potkresati živu ogradu oko njega.
Nakon obavljanja navedenih radova doseljavaju se košnice i razmeštaju na
postavljena postolja (slika 15). Ostaje još da se spreèi ulazak živine i drugih
životinja na pèelinjak i tako pèelinjim zajednicama obezbedi apsolutni mir.
|