Rajko Pejanović
ul. Avrama Vinavera br. 12/6
15000 [abac
+381 15 342-530
+381 64 404-7968
KRAJ SEZONE NA PČELINJAKU

Fotografije: Rajko Pejanović

Iako su avgust i septembar meseci koji pripadaju letu, za poslove koji se u njima obavljaju, u pčelarskom žargonu upotrebljava se naziv jesenji radovi na pčelinjaku. Osnovni među njima, koji pruža uvid u stanje društava, pčelari nazivaju velikim jesenjim pregledom pčelinjih zajednica, a nastoje da ga izvrše u avgustu. I prihrana, radi dopune zimskih rezervi hrane, završava se takođe u leto, prema opštoj saglasnosti, najdalje do sredine septembra. Do kalendarskog nastupa jeseni, od septembarske ravnodnevice, svi glavni poslovi na pčelinjaku, po pravilu su već završeni.

Karakteristike života pčelinjeg društva
Pčelinja zajednica prolazi kroz četvrti, najduž i period u godišnjem ciklusu razvoja (profesor Lebedev), koji počinje rojenjem, obično u prvoj polovini juna, a završava se sa prestankom uzgoja legla, krajem meseca oktobra. Period ima dve faze:
Prva, kao što je izneto, počinje procesom rojenja, na vrhuncu razvoja i brojčane snage zajednice. Njena obeležja su nastanak 3 ili 4 nove zajednice, deobom stare, i njihov intenzivan razvoj. Rase pčela se razlikuju, pored ostalog i po brojčanoj snazi koju mogu dostići. Poznato je da društvo srednjeruske pčele može imati do 60 hiljada jedinki (prof. Taranov). Snagu italijanske rase utvrdio je profesor Farrar. On je, prema Steve Taber-u, više puta ubijao zajednicu na vrhuncu razvoja i nalagao studentima da utvrde tačan broj pčela u njoj. Taj broj se kretao između 53 i 55 hiljada jedinki. Za našu karniku još nije utvrđen maksimum brojčane snage, ali i kod nas i u svetu, preovlađuje shvatanje, da je njena populacija manje brojna u odnosu na navedene rase. Istina, ima i ne mali broj onih koji iznose da se zajednice naše rase uspevaju razviti do brojčane snage od 60, pa čak i 80 hiljada pčela. Ima ih koji tvrde da navedenu snagu, pravim postupkom, njihove zajednice dostižu vec početkom maja, pred bagremovu pašu! Navedene tvrdnje, kad su ozbiljne, zasnivaju se na: vizuelnom utisku, merenju površine saća pod leglom, dnevnom polaganju jaja, dužini perioda izleganja i pretpostavljenoj dužini života radilica od 6 nedelja. U kojoj meri primena matematike u kombinaciji sa subjektivnošću vizuelnih procena, može dovesti do pogrešnih zaključaka pokazuju rezultati novijih naučnih istraživanja, koja je u Pčelaru br. 9/2005. izneo dr med. Rodoljub Živadinović:
„Ubeđen sam da je poznavanje biologije pčela osnova dobre pčelarske prakse. Mnoge tehnike pčelarenja su danas zasnovane na pogrešnom shvatanju života pčela. Mnogo zabluda vlada među pčelarima, bar što se tiče kranjske rase pčela kojom se pčelari u Srbiji. Prvi problem je snaga zajednica. Većina pčelara veruje da pčelinja društva dostižu snagu od bar 60 000 pčela, što nije tačno. To se veoma retko dešava. Istraživanja govore drugaije. Friedrich Rutner tvrdi da društva tokom sezone broje od 32–48 hiljada pčela. Kako možemo pročitati u radovima iz Instituta za pčelarstvo Liebefeld ([vajcarska), koje su potpisali A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999), za uslove [vajcarske važi da je prosečna snaga dru- štava od 25–40 hiljada pčela. Gerhard Liebig (1989–1993) tvrdi da je prosečna snaga oko 30 hiljada pčela, dok se retko dostiže brojnost od 40 hiljada pčela.
Slično je i sa dužinom života pčela. Većina pčelara veruje da se ona kreće i do 6 nedelja, pa na osnovu toga planiraju razne tehnike pčelarenja. A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999) tvrde da od maja do juna dužina života pčela iznosi oko 20 dana. Gerhard Liebig (1989–1993) navodi rezultate svojih četvorogodišnjih istraživanja da pčele u vreme maksimalnog razvoja žive oko 2–3 nedelje. Navodi primer jedne zajednice koja je prema količini legla (ako prihvatimo da pčele žive 6 nedelja) trebala da ima 80 000 pčela na vrhuncu razvoja, a ne samo 42 000, koliko je imala (znači, pčele žive oko 3 nedelje na vrhuncu razvoja zajednice). Posle svih ovih podataka, vidimo i da prof. dr Jovan Kulinčević (2005, lični razgovor) opravdano smatra da pčele kranjske rase leti žive od 21–35 dana, prosečno od 25–28 dana. Ovakvi podaci iz korena menjaju neka dosadašnja shvatanja, ali i rad na pčelinjacima. Treba znati da na dužinu života pčela najviše utiče ishrana u stadijumu larve (Krešak, 1973; Kulinčević, 2005), ali i iscrpljenost gajenjem velike količine legla (Anna Maurizio, 1955)…“.
Dolaskom avgusta, počinje druga faza ovog perioda u kojoj život pčelinje zajednice dobija nova obeležja: smanjuje se brojčana snaga, nestaje trutovsko leglo i počinje proces zamene tipa pčela u društvu.
Već u julu počinje opadanje broja pčela u košnici. U svojoj, milionima godina dugoj evoluciji, pčelinje društvo je izgradilo mehanizam opstanka, zasnovan na promenljivosti broja jedinki u zajednici tokom godine u zavisnosti od uslova u prirodi i stvaranju rezervi hrane za zimu. Prema istraživanjima naučnika, pčelinja zajednica je na vrhuncu brojčane snage u periodu kad su dani najduži, vreme toplo, a hrane u prirodi najviš e. Ti uslovi se kod nas stiču u mesecu junu, kad se pčele i razmnožavaju. Od polovine jula pa sve do novembra, kada zajednica prestane sa uzgojem legla, te ulazi u peti, poslednji deo godiš njeg životnog ciklusa (period mirovanja), brojčana snaga se smanji na jednu polovinu. Odumiranje pčela se nastavlja, pa ih u februaru, kada počinje proces obnove, ima za dve trećine manje u odnosu na junski maksimum (profesor Lebedev).
Ako prihvatimo napred iznete rezultate naunih istraživanja po kojima zajednica na vrhuncu razvoja može imati oko 40 000 pčela (po profesoru Kulinčeviću maksimalno do 45 000 u optimalnim uslovima), proizlazi da ih pri ulasku u period mirovanja može biti oko 20 000, a pred kraj zime najviše do 15 000, čak i mnogo manje. U avgustu i septembru, odvija se u pčelinjoj zajednici proces zamene tipa pčela, po drugi put u godini (raniji u periodu februar–mart). Sve veći procenat novoizleženih, pripada tipu dugovenih pčela sa kojima društvo ulazi u zimu. One se razlikuju od letnjih koje su kratkog veka, imaju manji procenat vode u organizmu i veoma razvijeno masno tkivo.

Abdominalne masne naslage su veoma razvijene kod odgajivačica legla, kao i kod zimskih pčela (desno) u poređenju sa sakupljačicama (levo).
Preuzeto iz časopisa Bee World

Period intenzivnog uzgoja zimskih pčela traje oko 6 nedelja (profesor Lebedev). U njemu, količina legla je manja od one u junu, dnevno krupnija što uslovljava dobijanje kvalitetnijeg potomstva. Pre nekoliko godina, naučnici su otkrili da naša predstava o letnjim pčelama kratkog veka i zimskim dugovečnim, nije u potpunosti ispravna, jer je ustanovljeno, da i među letnjima postoji izvestan procenat onih koje žive duže, a da deo zimskih pčela ima kraći vek (časopis Pčelar, M. Stanojević, 1999).

Bogato nahranjena larva.
Preuzeto iz časopisa Bee World

Radovi na pčelinjaku
čija ukupnost treba da rezultira stvaranjem uslova za: nesmetano odvijanje procesa zamene tipa pčela, stvaranje dovoljnih zaliha hrane za zimu i tekuću potrošnju, odsustvo bolesti i parazita i smanjenje štetnih uticaja neprijatelja pčela i vremenskih prilika.
Koji poslovi, kakvim redosledom i kada će se obavljati zavisi od nahođenja pčelara, uslova u kojima pčelari i opredeljenja za stacionarni ili seleći način pčelarenja.
U nastavku teksta, izložiću način obavljanja ovih radova na svom pčelinjaku, smeštenom nadomak [apca u dolini reke Save, na nadmorskoj visini od 90 metara, na kome zimuje do 200 pčelinjih zajednica u LR i Farar košnicama (slika 1). Sve „jesenje“ radove svrstavam u 3 grupe: obezbeđenje hrane, pregled zajednica i uređenje pčelinjaka.
Hrana je osnovni uslov opstanka pčelinjeg društva. Tamo gde je u prirodi nema dovoljno gotovo da je nemoguće pčelariti. Prema profesoru Taranovu, društvu je u toku godine potrebno oko 100 kg, a u vreme intenzivnog uzgoja legla oko 15 kg meda i polena mesečno. Retke su lokacije koje mogu pružiti dovoljno hrane u kontinuitetu, naročito kada se na jednom mestu postavi veći broj zajednica.
Prva radnja, po redosledu i značaju, koju obavljam u ovom periodu je obezbeđenje pčelama što više hrane iz prirode. Citirano je napred da dužina života pčele zavisi od kvaliteta njene ishrane u stadijumu larve. Stoga ishrana larvi dugovečnih zimskih pčela mora biti izuzetno kvalitetna. One, po izleganju, troše puno polena za stvaranje naslaga masnog tkiva (slika 2). Zato je zajednici potrebno mnogo polena, još polena i nikad dovoljno polena.
Prirodna sveža hrana je nezamenljiva. Njene čestice predstavljaju kompletnu hranljivu jedinicu, koja sadrži sve što je za život pčele potrebno: ugljene hidrate, belančevine, masti, minerale, vitamine, zaštitne i hormonske podsticajne materije. Od saharoze, koja osim ugljenih hidrata ne sadrži ništa drugo, nema uzgoja legla, a odrasle pčele samo na njoj, kako su naučnici utvrdili, mogu živeti jedva nekoliko dana.
Obično, polovina mojih zajednica koristi letnju pašu u Vojvodini gde ostaju do kraja avgusta. One su odseljene sa stalnom rezervom od desetak kilograma hrane, pa po pravilu uspeju da zadovolje svoje potrebe i sakupe zimnicu, a često ima meda i za vrcanje. U nekim godinama, kada prirodni uslovi nisu naklonjeni pčelama, polovinom jula, po uobičajenom oduzimanju suncokretovog meda, postavim u medište ram hranilicu, sa oko 3 kilograma čvrste hrane kojoj, ako treba, dodajem kvasac i polenov prah. To je uglavnom dovoljno da zajednice prebrode bespašni period. Pri oduzimanju meda, obavim uzgred još dva važna posla: suzbijam varou i vršim zamenu saća proširenjem plodišnog prostora. Varou suzbijam odsecanjem zaperka trutovskog saća, koji vrši funkciju građevnjaka, a sastavni je deo plodišta cele godine (slike 4 i 5).

Ovo je obično četvrto odstranjivanje trutovskog legla u sezoni, a moguće je izvesti i peto u avgustu. U uslovima bespaše, trutovski zaperak ne odsecam, već ram sa njim donosim kući, kako bih ga, po odstranjivanju legla sačuvao i kasnije dodao u plodište neke zajednice gde će i zimovati. Na njegovo mesto postavljam drugi, isti takav, ali bez legla (slika 6). Smatram da se na ovaj način, populacija varoe može držati pod kontrolom, sve do nestanka trutovskog legla. Po oduzimanju meda, proširujem plodište zajednice dodavanjem još jednog nastavka sa nezaleganim, tek izvrcanim saćem iz medišta. Do tada je plodište LR košnice bilo u jednom nastavku, odvojeno matičnom rešetkom od dva medišna tela. Sada, posle navedene radnje, plodiš te ima dva tela, dosadašnji sa leglom ostaje na podnjači, a iznad njega je novododani nastavak, zatim matična rešetka i iznad nje jedno medišno telo. Korisno je u novi plodišni nastavak izvući dva rama sa leglom iz donjeg, kako bi matica u njemu odmah počela sa zaleganjem. Smatram da nije potrebno previše naglašavati dalekosežne pozitivne efekte ovog jednostavnog postupka na dalji tok razvoja pčelinje zajednice (otklonjena blokada u plodištu, obnovljena polovina njegovog saća, prevencija razvoja pčelinjih bolesti i drugo).

Drugi deo pčelinjaka, koji se razvija u stacionarnim uslovima, razmešten je na više lokacija, po principu što manjeg broja košnica na jednom mestu. Zajednice u julu koriste suncokret koji slabije medi, semensku detelinu i korovsko bilje. U septembru, pašu pojačaju aster i bršljan, pa nekada može i da se vrca. Polovinom jula i ove zajednice dobiju ram hranilicu sa pogačom. To je, uz održavanje stalne rezerve hrane, dovoljno za kvalitetan uzgoj zimskih pčela. Eventualnu dopunu zimskih rezervi vršim početkom septembra. Stalan nadzor, u pogledu količine hrane, zahtevaju mala društva: eventualni julski rojevi, letnji nukleusi i oplodnjaci. I ona moraju imati bogatu polensku pašu, a oplemenjenu pogaču i sirup dobijaju po potrebi. Njihove odabrane i testirane matice poslužiće za zamenu u proizvodnim zajednicama u toku jesenjeg pregleda. Početkom avgusta, na stacionarnom delu pčelinjaka, započinjem pregled pčelinjih društava. Kod svake zajednice utvrđujem: brojčanu snagu, količinu i kvalitet legla, kvalitet matice, zdravstveno stanje, količinu hrane, kvalitet saća, stanje košnice i postolja i sve drugo što bi moglo uticati na uspeh zimovanja. Vodim evidenciju utvrđenog stanja, a uočene nedostatke nastojim da otklonim u toku pregleda.
Jačinu zajednice procenjujem vizuelno po broju ulica zaposednutih pčelama i opštem utisku, ali celovitu predstavu o njoj stvaram tek po pregledu ramova sa leglom. Prosečna zajednica u ovo vreme treba da ima leglo na 8–10 LR ili 14–15 Fararovih ramova (slika 7). Leglo treba da je kompaktno, bez mnogo praznih ćelija. Pčelari za takav kvalitet koriste izraz „ćebasto leglo“ (slika 8). U zajednicama sa ovakvim leglom, maticu nije potrebno tražiti jer je njen kvalitet nesporan. I zdravstveno stanje kod takvih je po pravilu normalno, pa njihov pregled ne traje dugo.

Pregled slabih zajednica traje duže, jer treba utvrditi uzroke takvog stanja i preduzeti odgovarajuć e mere. Najčešći uzroci su nekvalitetna matica ili neka od pčelinjih bolesti. Matica može biti slabog kvaliteta, bolesna, dotrajala, telesno oštećena, a nekad je i nema u košnici. Takvo društvo pripajam drugom ili ako je još uvek snažno, saniram pojačavanjem leglom i pčelama i novom proverenom maticom.
Zajednicu čiji je uzrok slabosti neka pčelinja bolest, po pravilu isključujem iz daljeg uzgoja. Ne praktikujem pripajanje sadržaja bolesne ko- šnice zdravoj. Lekove u principu ne koristim, jer su skupi, nedovoljno efikasni, a mogu biti i štetni po zdravlje ljudi (recimo fumagilin). Radije primenjujem preventivne mere: zamenu po moguć nosti kompletnog plodišnog saća u toku godine, održavanje optimalne snage zajednica i stalne rezerve hrane, obezbeđenje prirodne paše, uzgoj dovoljnog broja kvalitetnih matica i isključenje zajednica sumnjivih na prisustvo bolesti. Matice koje su uz dobre pašne uslove osnovni faktor stvaranja optimalno jakih zajednica, sam uzgajam na pčelinjaku, ubeđen da kvalitetnu maticu nije moguće kupiti. Jer, interesi trgovca koji uzgaja matice za tržište i pčelara su suprotstavljeni. Trgovac hoće profit po svaku cenu, a kvalitet matica je za njega sekundaran. Da bi profitirao i tržištu ponudio jeftine matice, one moraju biti manje kvalitetne. Uštede se ostvaruju na kvalitetu uslova i vremena za uzgoj. Koriste se mali i sadržajem oskudni oplodnjaci, a broj matičnjaka datih na uzgoj višestruko je veći od optimalnog. Vreme koje matica provede u oplodnjaku svedeno je na najmanju moguću meru. ^im pronese, ona se oduzima, a postavlja novi matičnjak da bi se što pre dobila druga. Nema testiranja kvaliteta (koje vremenski traje i košta) pa tako ni uzgajivač nema predstavu o njenoj vrednosti, a svi rizici prebačeni su na kupca. Još dve okolnosti doprinose održavanju ovakvog načina uzgoja: prva je da uzgajivač nije dužan da pruži nikakvu garanciju kvaliteta kupcu, a druga da kod nas ne postoji nikakav oblik organizovane kontrole kvaliteta trgovačkih matica.

Matice
Uzgajam uglavnom prirodno dobijene matice metodom kontrolisanog rojenja. Sada je to u duhu zahteva nove strategije Evropske Unije o povratku prirodi u pčelarstvu, što znači (mada se o tome ćuti) i prirodno dobijenoj rojevoj matici. Suština ovog starog i poznatog metoda je u pravilnom odabiru visoko kvalitetnih rodonačelnica (kojih ima na većini pčelinjaka) i dovođenju njihovih rekordnih zajednica u rojidbeno stanje. Za rodonačelnicu izdvajam maticu koja je dve sezone za redom razvijala izuzetno jaku zajednicu, besprekornog zdravstvenog stanja, čije su pčele mirne pri pregledu. Uz to je neophodno da takva zajednica obe godine ostvari natprosečan, po mogućnosti i rekordan prinos u medu. To je starija matica kakvu većina pčelara pri jesenjem pregledu ubije i zameni mladom. Tako postupam i ja, ali desetak najboljih ne ubijem, već ih prebacim u jače nukleuse, gde zimuju. Početkom aprila naredne godine pojačam njihove zajednice i većinu već prvih dana maja dovodim u stanje rojidbe. Preostalima sam polovinom marta u sredinu plodišta postavio ram, sa već izgrađenim trutovskim saćem, kako bi one, znatno pre ostalih na pčelinjaku, uzgojile trutove (nadam se izvanrednih osobina), koji prvih dana maja mogu biti polno zreli. Citiraću Jovu Kantara, koji u knjizi „Matica misaona imenica“ iznosi: „Noseći stub pčelarstva su matice rekordnih pčelinjih zajednica“.
Povremeno razmenim starije kvalitetne matice za slične sa pčelarima koji primenjuju isti metod uzgoja. Hiljade takvih, genetski neprocenjivo vrednih matica, svake jeseni bude ubijeno na našim pčelinjacima, bez mogućnosti prenoš enja vrhunskih osobina na mlade. Tako prava riznica genetskog materijala pčelarstva Srbije (naši pčelinjaci, a ne nekakve samozvane „banke gena“) gubi svoje resurse. Koliku štetu pčelarstvo zbog toga trpi? Zamislimo, poređenja radi, šta bi bilo sa konjičkim sportom, kada bi šampionska grla, po završetku takmičarske karijere, odmah završavala na klanici umesto na priplodnom pašnjaku.
Nekada smo, putem pčelarskih knjiga i časopisa, upućivani na uzgoj matica od svojih najboljih zajednica, a sada smo svedoci agresivnog reklamiranja i nametanja takozvanih „selekcionisanih“ odnosno trgovačkih matica. Povodom toga, na javnoj tribini održanoj u okviru pčelarske izložbe Tašmajdan 2006. u Beogradu, profesor Veterinarskog fakulteta dr sci. Zoran Stanimirović, javno je izneo da izraz selekcija matica treba izbaciti iz upotrebe kao neadekvatan, a umesto njega koristiti drugi, reprodukcija matica, jer o pravoj selekciji u pčelarstvu ne može biti govora, zato što se matice sparuju slobodno, sa trutovima nepoznatog porekla. No nije glavni problem u postojanju trgovačkih matica (kako ih pčelari opravdano nazivaju), jer jeftine robe problematič nog kvaliteta na tržištu uvek ima, već u odvra- ćanju pčelara od ideje da sami uzgoje najbolje matice za svoje potrebe.
Nametnuta im je i uporno se održava velika zabluda da je rojeva matica nepoželjna. Prona- đen je i dobar razlog za to, rojeva matica „hoće“ da se roji, a dobijena presađivanjem „gotovo da neće“. Istina, i ona ide na svadbeni let i pari se sa isto onoliko trutova nepoznatog porekla kao i rojeva, ali posle toga jednostavno „gubi volju“ za rojenjem. Proizlazi da se jednim potezom kineske ili neke druge igle za presađivanje može eliminisati prirodni nagon razvijan desetinama miliona godina. Kako neko reče, da se povećan nagon za rojenjem nasleđuje baš tako kako nam se pokušava predstaviti, posle miliona godina prirodnog odabiranja i produžavanja vrste isključivo rojenjem, pčele ne bi radile ništa drugo, nego bi se samo rojile. Od veličanstvene srne još nije napravljena domaća koza. I bolje je što je tako.

Stav renomiranih svetskih stručnjaka je jasan. Profesor Lebedev:
„Matica dobijena presađivanjem, samo se može, manje ili više, približiti po kvalitetu prirodnoj rojevoj“. John Hogg u seriji članaka posvećenih rezultatima istraživanja uzroka rojenja velike grupe istraživača (American Bee Journal, 1997) iznosi: „Skup više faktora – jačina društva, prenaseljenost plodišta, izmenjena starosna struktura radilica i izobilje izvora hrane – dovode do redukcije u distribuciji matične supstance u zajednici. Takvo stanje ne može dugo trajati pa se razre- šava deobom, odnosno rojenjem“. Kao što se vidi, nema ni reči o matici, zato što ona, bez obzira kako je uzgojena, ne utiče toliko značajno na rojidbu, i samo u slučaju starosti, ulazi u grupu faktora čiji sticaj dovodi do smanjenja širenja matične supstance i rojenja.
Matice se sparuju na baznom pčelinjaku u šestoramnim oplodnjacima (slika 9), čiji ram je po veličini jednak polovini rama LR košnice. Spajanjem takva dva dobija se LR ram (slika 10), što pruža velike mogućnosti manipulacije i korišćenja LR zajednice pri naseljavanju i odr- žavanju oplodnjaka.

Na kraju bagremove paše, prva generacija matica uveliko polaže jaja u oplodnjacima. Vreme je za njihovu upotrebu. Prilikom oduzimanja bagremovog meda nastojim da na svakom društvu oformim novu zajednicu u nastavku na zamreženoj pregradnoj dasci iznad medišta, od dela legla i pčela iz osnovne, u koju uvodim mladu (nedovoljno proverenu) maticu iz oplodnjaka (slika 11). Kad se matica stabilizuje i počne dobro zalegati, uklonim pregradnu dasku i na njeno mesto postavim matičnu rešetku, a nastavak dopunim ramovima sa satnim osnovama.
Od tog trenutka pčele osnovne zajednice opslu- žuju i mladu maticu, čija zajednica zato napreduje neverovatnom brzinom, jer ima svega u izobilju. Ovo je, smatram, najbrži i najjeftiniji na- čin umnožavanja pčelinjih društava, pri čemu se vrši testiranje mladih matica i eliminiše rojenje Slika 9 bez slabljenja snage zajednice. Osnovna zajedni ca se neće rojiti, jer pčelinje društvo je sada dvomatino, pa je mogućnost redukcije u distribuciji matične supstance smanjena. Uslovi za testiranje mlade matice su idealni, pa je eventualno zaostajanje u razvoju mlade zajednice znak da kvalitet matice nije na potrebnom nivou.

Formiranjem mladih zajednica u kojima se testiraju nove matice u junu, broj pčelinjih dru- štava na pčelinjaku se nekada i udvostruči. Manji deo se plasira na tržište. Jedan broj će posluž iti za ojačavanje i zamenu matica u proizvodnim društvima koja ću seliti na letnje paše bez bojazni od rojidbe (mladu zajednicu postavljam na podnjaču košnice, a od stare matice i dela njenog legla oformim nukleus). Preostale zajednice sa mladim, sada već proverenim maticama, ostaju na društvima koja ne selim. Njih pri pregledu tokom avgusta razdvajam od donjih postavljanjem zamrežene pregrade umesto matič ne rešetke (slika 12).

Hrana
Utvrđivanju količine hrane u košnici posvećujem posebnu pažnju. Jakom i zdravom pčelinjem društvu sa kvalitetnom maticom i obnovljenim saćem potrebna je zimska rezerva od najmanje 15 kg hrane. Pčelareći godinama uočio sam da je prinos u paši bagrema u direktnoj zavisnosti od veličine zimskih zaliha. Kad su one u oktobru oko 20 kg, onda u maju naredne godine mogu očekivati rekordno medobranje. Nastojim da krajem avgusta centralni ramovi u plodištu imaju solidne medne kape (slika 13). U septembru, sa smanjenjem količine legla, a time i teku- će potrošnje, medni venci postaju dublji. Eventualnu prihranu okončavam polovinom septembra.
Rukovodeći princip pri tom mi je da hrana od šećera ne može biti zamena, već samo nužna i po količini ograničena dopuna rezervi prirodne hrane.

Ostali poslovi
Po obavljanju pregleda pčelinjih zajednica na redu su poslovi iz treće grupe: eliminisanje varoe, skladištenje i zaštita saća, topljenje voska, suzbijanje neprijatelja pčela i uređenje prostora na pčelinjaku.
Suzbijanje varoe je stalan posao čija važnost se nikada ne može prenaglasiti. Napred sam izlož io da koristim trutovsko saće kao osnovno sredstvo, kojim veličinu populacije varoe držim pod kontrolom od kraja marta pa sve do polovine avgusta, odnosno tokom celog perioda uzgolež enog trutovskog saća uvek uzgredan posao (pri pregledu zajednica, demariranju, oduzimanju meda, formiranju odvojaka). U drugoj polovini avgusta i septembru primenjujem tretman hemijskim sredstvima. U novembru, kada u zajednici nestane leglo, primenjujem završni tretman, posle kojeg o varoi kao problemu ne moram razmišljati sve do prve polovine aprila kada vršim prvo isecanje trutovskog legla.

Uređenje prostora na baznom pčelinjaku na kome će pčelinje zajednice provesti narednih 6 meseci, predstavlja po mojim merilima, jedan od najvažnijih poslova. Prostor, veličine jedne četvrtine hektara, nalazi se na blagoj padini što omogućava dobro provetravanje i oticanje vlage, a ograda od drveća i voća sa tri strane pruža za- štitu od vetra (slika 14). Pčele imaju vodu u potoku koji teče ispod pčelinjaka. Stabilizacija tla izvršena je izradom betonskih traka za svaki red košnica. Time je i eliminisana trava oko postolja, miševi, kao i štetan uticaj vlage. Na betonske trake postavljena su betonska postolja (po tri elementa za svaku košnicu). Pristalica sam pojedinač nih postolja, jer pri pregledu jedne zajednice ona sprečavaju uznemiravanje ostalih u redu. Međusobna udaljenost košnica već više godina iznosi jedan metar, što doprinosi boljoj orijentaciji pčela i manjem zaletanju, a pčelaru omogu- ćava ugodnije obavljanje poslova.
Kraj leta, dok većina zajednica nije vraćena sa paše, pravo je vreme za obavljanje poslova na uređenju prostora. Najpre se uklanja trava koja je u međuvremenu narasla između redova. Ona je pružala zaštitu miševima i drugim neprijateljima pčela. Zatim se razore i poravnaju mravinjaci, krtičnjaci i gnezda osa u zemlji. Treba uništavati i gnezda osa i stršljenova u blizini pčelinjaka i potkresati živu ogradu oko njega.
Nakon obavljanja navedenih radova doseljavaju se košnice i razmeštaju na postavljena postolja (slika 15). Ostaje još da se spreči ulazak živine i drugih životinja na pčelinjak i tako pčelinjim zajednicama obezbedi apsolutni mir.