Dr med. Rodoljub Živadinović, Žitkovac
Ing. Vlastimir Spasić, Niš
Milutin Petrović, Kragujevac

NOVOSTI O OKSALNOJ KISELINI

U glavnom gradu Irske, Dablinu, od 21. do 26. avgusta 2005. godine, održan je 39. svetski pčelarski Kongres. Za ovaj pilot broj časopisa Pčelar na latinici izdvojili smo informacije o oksalnoj kiselini.

Oksalna kiselina izbor obrazovanih pčelara
Moramo da naglasimo da su radovi o oksalnoj kiselini izazvali najveću pažnju posetilaca Kongresa. Tražilo se mesto više, jer je nekoliko desetina ljudi stajalo. Gladni novih saznanja, pažljivo smo pratili izlaganja autora.

Antonio Nanetti na Kongresu Apimondije u Dablinu čita specijalno izdanje časopisa Pčelar na engleskom jeziku

Najzanimljiviji nam je, naravno, bio Antonio Nanetti iz Italije (Consiglio per la Ricerca e la Sperimentazione in Agricoltura, Istituto Nazionale di Apicoltura, Bologna, ananetti@inapicoltura.org), jedan od najboljih poznavalaca oksalne kiseline. Na početku je rekao kako je oksalna kiselina veoma popularna u Evropi za tretiranje zajednica bez legla, jer je jeftina i efikasna, a pčele je dobro podnose. Najpopularnije su metode nakapavanja i sublimacije. Sublimacija je po njemu skupa i zahteva veće zaštitne mere prilikom tretmana. Za nakapavanje se u Italiji preporučuje rastvor oksalne kiseline koji sadrži 4,2% oksalne kiseline, što se dobija mešanjem 1 grama dihidrata oksalne kiseline u kristalu sa 10 mililitara vode i 10 grama šećera. Drugim rečima, u mešavinu jednog litra vode i jednog kilograma šećera treba sipati 100 grama dihidrata oksalne kiseline (tj. 60 grama na litar rastvora). Ovde moramo da napomenemo da se u eksperimentima na zapadu pokazalo da je ovo veoma visoka doza, i da može da škodi pčelama. Zato se i kod nas preporučuje 35 grama na litar rastvora. Rastvor se pravi tako što se pomešaju litar vode i kilogram šećera, pa se od dobijenog rastvora odmeri potrebna količina, recimo jedan litar. Nakon predavanja prišli smo predavaču i zamolili ga za neka pojašnjenja, oduzevši mu tako oko 45 minuta vremena. Međutim, njegova predusretljivost je bila tako iskrena, da verujemo da mu to nije smetalo. Naprotiv. Ovde ćemo sva naša saznanja preneti kao integralnu informaciju.

Pokazalo se, na osnovu rezultata eksperimenata, da je mnogo manje važno koliko oksalne kiseline ima u rastvoru, nego koliko ima šećera! Do sada je u literaturi mogla da se nađe preporuka o maločas pomenutom načinu pravljenja rastvora šećernog sirupa, ali se nigde nije objašnjavalo zašto. U 2001. godini stiglo nam je uputstvo od više autora (G. Liebig, K. Tampel, R. Büchler) da se kiselina sipa u 20%-ni šećerni sirup. Tako je moglo da se zaključi da nije bitna koncentracija šećera u rastvoru. Sada smo konačno saznali da je to bila zabluda. Eksperimenti pokazuju da samo pri 60% šećera u rastvoru oksalna kiselina pokazuje najbolje dejstvo! Ako je šećera manje, opada efikasnost. Pitali smo zašto je to tako. Odgovorio nam je da pčele ne uzimaju rastvor oksalne kiseline, bez obzira koliko ima šećera u njemu, zbog njegove velike kiselosti. Naime, oksalna kiselina daje najkiseliji rastvor (pH=1) od svih drugih kiselina uvršćenih u eksperiment (pogledajte tabelu). Šećer u rastvoru služi da bi zajedno sa oksalnom kiselinom privlačio vlažnost iz vazduha i održavao dovoljnu vlažnost koja je neophodna za kvalitetnije dejstvo oksalne kiseline. Kada je relativna vlažnost vazduha viša, efikasnost kiseline se povećava i obrnuto. To su potvrdili i prošlogodišnji eksperimenti letnjeg tretiranja oksalnom kiselinom u Srbiji, jer je u kišnim danima u fijoci ispod mreže bilo više opale varoe! Šećer je znači sinergist oksalne kiseline.

Još je Milani 2001. utvrdio da je efikasnost oksalne kiseline mnogo veća kada je relativna vlažnost vazduha 75% nego kada je 42%. Zato bi i leti i zimi trebalo voditi računa da kod primene oksalne kiseline relativna vlažnost vazduha u narednim danima bude što veća.
Kako autor ovog rada tvrdi, efikasnost oksalne kiseline potiče isključivo od kiselosti, mada se ne zna tačno kako. Kiselina ne ulazi u telo varoe ni na koji način (čak ni inhalacijom), već je dejstvo verovatno isključivo kontaktno. Ispitivali su i u telu varoe nisu našli kiselinu. Utvrdili su da je sama kiselost rastvora mnogo bitnija za efikasnost protiv varoe, nego što je bitna sama toksičnost oksalne kiseline. Jer, u jednom eksperimentu tretiranja nakapavanjem dobili su efikasnost kod standardnog rastvora (pH=1) od čak 98,7%, dok je isti takav rastvor, neutralizovan na pH=7 pokazao efikasnost od neverovatno niskih 8,3%! Nisu utvrdili nikakav uticaj na leglo niti bilo kakvo vidljivo oštećenje legla. Matica je normalno nosila, ne smanjujući nosivost ako se tretira u periodu kada legla ima. Ne utiče na odgajanje zimskih pčela kada se tretira u periodu sa leglom (avgust).
Oksalna kiselina je namenjena prevashodno zimskom tretmanu (od početka novembra do Nove godine), kada nema legla, jer tada daje maksimalnu efikasnost. Ako se primenjuje i u drugim delovima godine, tokom godine je ne bi trebalo dati više od 3–4 puta. Kako nam je tvrdio, kiselina se tokom leta u košnici zadržava svega nekoliko dana. Zato se tokom leta tretman oksalnom kiselinom može ponavljati u periodu od najmanje 2 nedelje, ali je letnja efikasnost mnogo niža od zimske, svega 40–50%. Ovo ponavljanje tretmana ne utiče na maticu.

Utvrđeno je da oksalna kiselina ne izaziva oštećenja pčela bitna za praksu

Međutim, treba imati u vidu da se radi o toploj Italiji. U eksperimentima koje je nekoliko pčelara obavilo prošlog leta u kontinentalnoj Srbiji tretirajući oksalnom kiselinom u avgustu, pokazalo se da se oksalna kiselina zadržava u košnici i do 27 dana, a i poslednjeg dana nije pokazivala tendenciju opadanja efikasnosti (doduše, uslovi su bili idealni, pošto je vlažnost vazduha bila veoma visoka). Naravno, ne zna se koja je to količina kiseline u pitanju i da li bi došlo do predoziranja kada bi se potpuno pratilo navedeno uputstvo, ali je činjenica da je u košnici ima bar mesec dana pri visokoj vlažnosti vazduha. Informacija o letnjoj efikasnosti oksalne kiseline nije se do sada mogla naći u literaturi.
Nanetti je prvi saopštio taj podatak, a mi ga u praksi proverili i potvrdili u Srbiji prošle godine.
U eksperimentu čije je rezultate izneo na Kongresu, Nanetti je sa saradnicima pokušao da utvrdi kako tačno utiče na efikasnost oksalne kiseline smanjenje njene koncentracije ili smanjenje količine šećera u rastvoru. Eksperiment je paralelno sprovođen i u kontinentalnom delu zemlje (Modena), i u primorskom delu (Siena). Svaku eksperimentalnu grupu činilo je 50 pčelinjih društava. Prva grupa je tretirana standardnim rastvorom (60 grama dihidrata kiseline na litar 60%-nog sirupa), druga grupa rastvorom sa manje kiseline (45,7 grama kiseline na litar 60%-nog sirupa), dok je treća imala znatno manje šećera, čak upola manje (62,8 grama kiseline na litar 30%-nog sirupa).
Pokazalo se da se efikasnost u prvoj i drugoj grupi skoro ne razlikuje (87,7% prema 87,1% oborenih varoa), iako je koncentracija kiseline znatno smanjena (za 23,8%). Međutim, kod treće grupe gde je šećer smanjen za čak 50%, efikasnost je iznosila samo 70,3%, što je bilo i statistički značajno. Prirodno opadanje varoe je u kontinentalnom delu zemlje dostizalo 13,6%.

U ovom eksperimentu su društva u kontinentalnom delu zemlje ušla u zimu sa prosečno 8 840 pčela, dok su u mediteranskom delu brojala prosečno 10 530 pčela. Kod društava koja su bila u kontrolnoj grupi i nisu tretirana prosečno uginuće je iznosilo u kontinentalnom delu 20%, a u mediteranskom 26,6%. Uginuće u grupi tretiranoj standardnim rastvorom u kontinentalnom delu je iznosilo 26,7%, a u mediteranskom 12,5%. Znači, u kontinentalnom delu više od kontrole (za 6,7%), a u mediteranskom manje (za 14,1%). Društva tretirana rastvorom sa manje šećera imala su veće uginuće pčela, u kontinentalnom delu 32,1%, a u mediteranskom 18,9%. Grupa sa manjkom oksalne kiseline nije se znatno razlikovala od grupe sa normalnom (za uslove Italije) dozom. Ono što nas interesuje jeste da u kontinentalnom delu kod primene standardnog rastvora uginuće pčela nije značajno izmenjeno tremanom oksalnom kiselinom.
Ali, bitno je i to da rastvor sa manje šećera utiče na nešto veće uginuće pčela. Izmerili su i da je u grupi sa manje šećera u rastvoru, u proleće bilo manje legla u odnosu na netretirana društva (za 21% manje), što nije slučaj kod grupe tretirane standardnim rastvorom (6,4% manje). Međutim, autori smatraju da to nisu adekvatni parametri, jer nije utvrđena statistička značajnost, pa im ne treba pridavati važnost.
U svom drugom radu, Nanetti je ispitivao sudbinu oksalne kiseline u pčelinjoj zajednici putem radiohemijskih ispitivanja. Pčelinjoj zajednici je dat 41 mililitar standardnog rastvora oksalne kiseline. Pomoću ubačenog radioaktivnog markera utvrđivano je prisustvo oksalne kiseline iz različitih uzoraka uzetih iz te košnice u predstojećih mesec dana. Relativno visoko beta zračenje pronađeno je u sveže izgrađenom vosku i sveže izlučenim voštanim pločicama. U ostatku istraživanja potvrđena je hipoteza da pčele metabolišu oksalnu kiselinu poreklom od našeg tretmana. In vivo i in vitro eksperimenti ukazuju da se metabolisanje oksalne kiseline vrši putem dekarboksilacije, čija enzimska priroda tek treba da bude utvrđena budućim istraživanjima. U trećem radu, Nanetti je sa saradnicima ispitivao kako se oksalna kiselina ponaša u pčelama i na pčelama kojima je u šećernom sirupu dodata njena mala količina (1,7 grama po društvu). Drugo društvo je tretirano sublimacijom (1,4 grama čiste oksalne kiseline). Oba društva su bila slične snage. Iz njih je uziman po uzorak od 50 pčela na 0, 24, 48, 72, 96 i 168 sati. Posle nežnog ispiranja, seciran je digestivni sistem pčela. Posle 24 časa, u oba društva se kod pčela našla približno ista ukupna količina oksalne kiseline (8,5 mikrograma po pčeli). Kasnije je kod društava tretiranih sublimacijom ustanovljena manja količina oksalne kiseline u digestivnom sistemu. Naredni korak je urađen na pčelama uzetih iz društva 24 časa nakon tretmana nakapavanjem oksalnom kiselinom, koje su prethodno pokazivale visok nivo oksalne kiseline u digestivnom traktu. Po 30 pčela je stavljeno u svaki od četiri laboratorijska kaveza gde su hranjene rastvorom meda (1:1) po želji (ad libitum). Pčele uzete pre tretmana su služile kao kontrola. Konzumiranje hrane i smrtnost pčela su mereni tokom 16 dana. U prvih 24 i 48 sati uzimanje hrane je bilo statistički niže kod tretiranih pčela, ali prosečan unos kod jedne pčele tokom čitavog perioda (1 022,5 miligrama po pčeli) nije bio statistički značajan. Tokom 16 dana, kumulativni mortalitet je iznosio 45,8% i 42,8% kod tretiranih i kontrolnih (netretiranih) pčela što nije statistički značajno. Eksperiment pokazuje da kontaminacija oksalnom kiselinom kod tretiranja može da ima privremeni uticaj na pčelinji odnos prema hrani. Nije utvrđena statistički značajna razlika u smrtnosti pčela. Rezultati potvrđuju da nema akutnog trovanja pčela oksalnom kiselinom pri korišćenju uobičajenih doza. Ovde treba ponovo naglasiti da je za njih „uobičajena“ doza skoro dva puta veća od one koju mi u Srbiji već koristimo i postižemo dobre rezultate.