Prof. dr Jovan Kulinèeviæ
Apicentar
ul. Vojvode Stepe br. 57
11000 Beograd
++381 11 397-45-40
kulincevic@bigfoot.com
KAKO PÈELARSKA PRAKSA UTIÈE NA POPULACIJU VAROE

Slièno drugim organizmima, i osobine koje karakterišu varou nastaju i menjaju se pod selekcionim pritiskom. To može biti rezultat prirodne selekcije, ali te promene takoðe mogu nastati i pod uticajem pèelarske prakse. Na primer, na nekim lokacijama, odnosno pèelinjacima, varoa je postala otporna na fluvalinat, a u poslednje vreme i na amitraz. Oba akaricida su dosta dugo bila efikasna u suzbijanju varoe. Meðutim, pošto populacije bilo koje vrste variraju u pogledu osetljivosti baziranoj na fiziologiji i ponašanju, tako i kada se radi o varoi, neki od parazita su preživljavali još u vreme prvobitne primene tada izuzetno efikasnih akaricida. Ženke varoe koje su preživljavale davale su potomstvo koje je nastavljalo sa zaražavanjem pèelinjaka. Izuzetno otporne jedinke su vremenom sve više uzimale maha, ne samo u konkretnom pèelinjem društvu, veæ su se širile i okolinom. Tako je praksa suzbijanja varoe izazvala bitne promene, zadržavajuæi samo otporne gene u populaciji ovog parazita. Danas se došlo do toga da otpornih varoa ima skoro svuda.

Širenje varoe
O varoi je moguæe izvesti neke zakljuèke. Na primer, parazit mora imati naèina da se širi kako bi izbegao sopstveno uništenje zajedno sa domaæinom, u ovom sluèaju sa pèelinjim društvom. Znaèi, mehanizam širenja je od kljuènog znaèaja za preživljavanje varoe, u sluèaju da pèelinja zajednica propadne. Jedan od naèina za prirodno širenje varoe je rojenje i to u vreme kada varoa ne ugrožava razvoj i zdravstveno stanje pèelinje zajednice. Zaista, u tom stadijumu razvoja pèelinjeg društva, rast populacije varoe je spor zbog niske reproduktivne moæi koja se poveæava kasnije u sezoni.
Da bi se pratila moæ razmnožavanja varoe i odredilo potrebno vreme za dostizanje nivoa zaraž enosti koji æe dovesti do uginuæa pèelinjeg društva, DeGrandi-Hoffman i R. Curry (2005) napravili su model programa. Simulacija je poèela sa inicijalnom populacijom od 2 000 varoa 1. aprila uz stepen reprodukcije od 1,2 æerke po jednoj majci varoi u radilièkom leglu i 2,7 u trutovskom leglu.
Ako je reproduktivni stepen oploðenih æerki 1,2, pèelinje društvo æe preživeti èetiri godine i dostiæi u kasno proleæe i poèetkom juna 26 do 28 hiljada pèela, što æe uzrokovati rojenje. Na taj naèin æe se izbeæi tretiranje akaricidima. Meðutim, ako je reproduktivni stepen 1,5 oploðenih æerki, pèelinje društvo može preživeti samo malo duže od jedne godine bez tretiranja akaricidima. Ukoliko je stepen reproduktivnosti poveæan na 1,7 æerki, to æe uzrokovati drastièno smanjenje snage pèelinje zajednice tokom iste jeseni, na 5 do 6 hiljada kratkoveènih pèela, koje u uslovima umerene klime neæe preživeti zimu.
Na osnovu ovoga je sasvim jasno da je brzina propadanja pèelinjih društava usko povezana sa genetski uslovljenom plodnošæu varoe. To znaèi da postoje sojevi ili populacije varoe koje kroz parazitiranje u leglu daju više ili manje plodnih potomaka (æerki), od èega æe u odsudnom periodu (druga polovina leta) zavisiti stepen ošteæenja pèelinjeg društva.
Ako su pèelinja društva tako ošteæena, ona su èesto podložna grabeži, pogotovo u bespašnom periodu koji najèešæe pada krajem leta i u jesen. Tokom odvijanja grabeži, zajedno sa opljaèkanim medom biæe odnešene i ženke varoe, èime æe se dodatno poveæati stepen zaraženosti pljaèkaša. Na taj naèin se spašavaju ženke varoe sa prirodno visokim reproduktivnim potencijalom. To isto se postiže spajanjem varoom oslabljenih zajednica sa jakim društvima neošteæenim od varoe. Takoðe æe se isto dogoditi ako se izvrši spajanje nekoliko varoom oslabljenih zajednica.
Postoji osnovana moguænost da je zahvaljujuæ i dugogodišnjoj pèelarskoj praksi spašavanja ošteæenih društava i tolerisanja grabeži vremenom došlo do selekcije sve destruktivnijih sojeva parazita u odnosu na prvobitno zaražavanje iz sedamdesetih godina prošlog veka. Jedan dodatni faktor koji bi mogao doprineti formiranju populacije varoe sa veæom reproduktivnošæ u je veliki broj pèelinjih društava na malom prostoru. To posebno važi za pèelinjake u paviljonima, prikolicama, autobusima i slièno.
U prirodi, staništa pèela su obièno razbacana i udaljena jedna od drugih. Ako pèelinje društvo propadne od varoe, obièno ne dolazi do grabeži i zato izostaje spašavanje parazita, tako da neæe doæi do daljeg širenja destruktivnog soja varoe u druga društva. Na taj naèin kod pèela u prirodi dolazi do pozitivne selekcije, odnosno opstajanja pèelinjih društava sa varoom niske reproduktivne moæi. Takva društva skoro se redovno roje, pa se i na taj naèin smanjuje pritisak parazita u kritiènom periodu kada se odgaja leglo sa zimskim dugoveènim pèelama.

U zakljuèku, DeGrandi-Hoffman i R. Curry (2005) kažu da kao i kod ostalih živih organizama, sastav pèelinjih populacija se formira pod uticajem prirodne selekcije. Svaka pèelareva intervencija u pèelarskoj praksi ima izvestan uticaj na frekvenciju (uèestalost) genetski uslovljenih osobina u populaciji pèela na svakom pèelinjaku, pa i van njega. Pošto je rast populacije varoe usko vezan za razvoj pèelinjeg društva, pèelarska praksa odnosno tehnika rada sa pèelama takoðe ima selektivno dejstvo na genetsku kompoziciju i velièinu populacije varoe. Ovo se može najbolje sagledati kroz selekciju otpornih varoa na akaricide. Selekcija na veæi stepen reproduktivne moæi varoe je manje shvatljiva nego otpornost na akaricide, ali zato može biti veoma prisutna i to sa opasnim posledicama po zdravstveno stanje i opstanak pèelinjih društava.
Dobra vest u celom ovom problemu jeste da pèelarska praksa, sem što može doprineti nastanku negativnih selekcionih osobina, isto tako može favorizovati one pozitivne. Dobar primer je selekcija na mirnoæu ili produktivnost. Na isti naèin kako pèelari mogu doprineti selekciji mirnijih pèela, svojom praksom mogu doprineti i da na pèelinjaku budu prisutne manje destruktivne varoe. Jedan od naèina je da se nikada ne spajaju i spašavaju pèelinja društva koja su pred propadanjem zbog visoke zaraženosti varoom. Sem toga, ne zadržavati na pèelinjaku varoom oslabljena društva zajedno sa jakim pèelinjim dru- štvima i ni u kom sluèaju ne dozvoliti da se pojavi grabež. Ovo isto važi i kada je u pitanju ameriè ka trulež legla.
Autori dalje objašnjavaju kako su na bazi kompjuterskog programa došli do zakljuèka da je za suzbijanje varoe kod visoke zaraženosti kljuèno tretiranje oko 15. avgusta, znatno lošije oko 15. septembra, a bez ikakvog efekta u oktobru. Na osnovu toga se naglašava da je veoma riskantno težiti ka iskorišæavanju neke kasne paše, pa da se posle vrcanja meda sa nje preduzimaju mere za suzbijanje varoe. Nadam se da je ovo dobro poznato svakom našem pèelaru.
Kulinèeviæ i Rinderer (1988) u istraživanju na uzorcima od po 100 æelija radilièkog legla sa lutkama pèela pred izvoðenjem, našli su da se stepen reproduktivnosti, to jest broj æerki po jednoj majci varoe kretao od 1,0 do 1,82 sa srednjom vrednošæu od 1,44. Još tada sa pokazalo da postoji veliko variranje u pogledu stepena reproduktivnosti kod 11 analiziranih pèelinjih društava. Ovo istraživanje poslužilo je kao osnova za ispitivanje moguænosti selekcije na otpornost i osetljivost pèelinjih društava prema varoi, što je bio predmet tadašnjeg istraživaèkog projekta koji je finansirala Poljoprivredna nauèna služba (ARS) amerièkog Ministarstva poljoprivrede.