Ing. Vlastimir Spasiæ
Bulevar Nemanjiæa br. 98/12
18000 Niš
++381 18 531-754
++381 63 8778-466
maticanis@yahoo.com

KONAÈNO DOKAZI

O autoru
Roðen je 5. juna 1952. godine u selu Ðakusu, opština Žitoraða. Živi u Nišu. Pèelarstvom se bavi od 1990. godine. Predsednik je Regionalne asocijacije pèelarskih organizacija jugoistoène Srbije. Još 1995. godine zapoèelo je ozbiljnije istraživanje ugroženosti insekata ukljuèenih u oprašivanje biljnih kultura. Podaci do kojih se došlo i koji su objavljeni proteklih meseci (Stephen Buchmann, John S. Ascher, 2005) su frapantni, jer ukazuju èak i na faktièko izumiranje pojedinih vrsta oprašivaèa! To je strašna vest! Meðutim, nama pèelarima ostavlja nadu. Gajena medonosna pèela polako, ali sigurno, postaje dominantni insekt oprašivaè bez alternative. Pogaðate šta to znaèi za pèelarstvo? O perspektivama koje pèelarima nudi ova novonastala situacija proèitajte u narednom tekstu. Ovakvu šansu ne smemo da propustimo i moramo da krenemo u agresivnu kampanju kojom bi celoj zemlji pokazali ove rezultate.

Ceo projekat je zapoèet 1995. godine kroz tri nacionalne kampanje tj. inicijative za prouèavanje oprašivaèa (SAD, Kanada, Meksiko). Kampanja je nastavljena u celom svetu negde na nacionalnom, a negde na meðunarodnom planu (Afrièka, Australijsko-novozelandska, Brazilska kampanja). Produženo je sa formiranjem još širih kampanja. Recimo, Južno-azijska (Meðunarodni centar za integrisanu inicijativu planinskog razvoja), Meðunarodna FAO inicijativa zaštite oprašivaèa i Severno-amerièka kampanja zaštite oprašivaèa. Jedna Komisija nacionalnog istraživaè kog saveta Akademije nauka SAD-a trenutno ispituje status oprašivaèa i moguæe opadanje njihovog broja za teritoriju SAD-a, Kanade i Meksika, a iscrpno dokumentovana studija ugledaæe svetlost dana tokom 2006. godine. Meðutim, podaci iz celog sveta su veæ dostupni i sasvim su nam dovoljni da se dobro zamislimo i shvatimo u èemu je naša šansa. I da, naravno, tu šansu iskoristimo i konaèno se spasimo nesavesnih poljoprivrednika koji prskaju bilje usred cvetanja i truju pèele. Valjda æe sada konaèno shvatiti vrednost pèela.

Šta kažu istraživanja?
Životinje koje obavljaju oprašivanje (pèele, slepi miševi, bube, ptice, leptiri, muve, ose, moljci) donose nemerljivu ekonomsku i ekološku korist ljudima, biljkama cvetnicama i prirodi. Pèele su najdominantniji i najspecijalizovaniji oprašivaèi, ima oko 17 000 poznatih vrsta pèela (Michener C. D, The bees of the World, The Johns Hopkins University Press, Baltimore and London, 2000), jer žive u uzajamno korisnoj zajednici sa veæinom od 250 000 skrivenosemenica na planeti. Zapravo, vrsta pèela ima mnogo više, s obzirom da postoje mnoge neopisane vrste, a stalno se otkrivaju i nove, naroèito u pustinjama duž mediteranske obale ili od šuma centralne Amerike do pustinje Atakama u severnom Èileu. Oprašivanje rezultuje proizvodnjom voæa i povræa koje ima nezamenljivu ulogu u ljudskoj ishrani. Skorija saznanja ukazuju da gubimo oprašivaèe i njihove ekološke usluge na globalnom planu zbog uništavanja staništa i drugih uzroka, te da bi mogli da se suoèimo sa krizom u oprašivanju poljoprivrednih kultura.

Populacija opada, i èak se beleži iskorenjenost i kod tako dobro poznatih grupa kao što su pèele i bumbari. U Velikoj Britaniji, domaæa crna medonosna pèela i izvesna vrsta bumbara više ne postoje! Sastavljena je crvena lista ugroženih pèela u Evropi (njih nekoliko). Xerces Society iz Portlanda u Oregonu sastavilo je crvenu listu za Severnu Ameriku (leptiri i pèele). Utvrðen je pad broja uzgajanih društava omiljene bezžaoène pèele Maja Melipona beecheii na poluostrvu Jukatan u Meksiku za neverovatnih 93% samo tokom proteklih 25 godina. Takoðe je utvrðeno da se retko mogu naæi i u ostacima šuma koje se nemilosrdno uništavaju. Interesantno je da opada interesovanje za gajenje ovih pèela iako im je med veoma skup. Visoka cena je dovela do toga da pèelari uzimaju isuviše meda, izgladnjujuæi tako društva. Stalno se traže „divlja“ društva da bi se nadomestio gubitak gajenih. Svi dobronamerni programi spasavanja populacije ovih pèela su doživeli neuspeh. Mlade Maje nemaju interesovanja za gajenje pèela i napuštaju sela da bi radile u turistièkoj industriji. Tipièan primer kretanja stvari nizbrdo zbog novih prirodnih i društvenih uslova. Od 60 Hylaeus (Nesoprosopis) spp. (pèele sa žutim licem, endemska vrsta havajskog arhipelaga), 8 njih nije skoro zabeleženo, a istorijski su poznate sa staništa koja su sada ozbiljno ošteæena ili uništena.
Pacifièki Frenklinov bumbar (Bombus franklini) nije pronaðen u skorijim istraživanjima. Njegovi bliski srodnici (Bombus accidentalis iz zapadnog dela i Bombus affinis iz istoènog dela Severne Amerike) su nestali sa veæeg dela svoje teritorije krajem devedesetih godina prošlog veka, verovatno zbog nozemoze ili nekih parazita koje su doneli bumbari iz uvoza (zbog „pojaèanog“ oprašivanja). Još jednom se potvrdilo da meðunarodni transport živog sveta može doneti mnogo nesagledivih nevolja, baš kao što je tokom istorije i donosio (krompirova zlatica, kukuruzna zlatica, filoksera, plamenjaèa krompira, bakterijska plamenjaèa voæa, varoa, mala košnièina buba, male boginje i slièno). Nekoliko vrsta bumbara (zajedno sa svojim parazitima) je prebeglo ili je namerno uvedeno u zemlje i kontinente gde se nikada ranije nisu pojavljivale. Velike populacije uvedenih vrsta bumbara u Èileu i Tasmaniji izazivaju ekološke probleme, ukljuèujuæi i konkurenciju za nektarom i polenom sa domaæim pèelama (Hingston A. B, Mcquillan P. B, 1999). Zato je nedavni uvoz u SAD obavljen vrstama pèela (Osmia cornifrons, Anthophora plumipes) èija je biologija slièna kao kod domaæih vrsta. Ali, posledice i ovakvih „selidbi“ ostaju nepoznate i nepredvidive! Upravo prilikom puštanja Osmia cornifrons u Merilendu, ispostavilo se da je ona sa sobom donela i svog parazita (japanski torimidni parazitoid) (Grissell E. E, 2003). Posledice se ne mogu ni pretpostaviti.
U prošloj dekadi, nekoliko sluèajno uvezenih vrsta egzotiènih pèela se brzo raširilo širom veæeg dela istoène obale Severne Amerike, ukljuèujuæi džinovsku azijsku smolastu pèelu (Megachile sculpturalis).
Kao negativan i preteæi primer, ne zaboravimo i nedavno „sluèajno“ uvoženje male košnièine bube u Portugaliju, na tlo Evrope (2004).

O znaèaju pèela po ko zna koji put
Pèele sakupljaju ogromne kolièine polena za svoje leglo, seleæi polenova zrnca od cveta do cveta i tako vršeæi oprašivanje. Iako zrnaste biljke i žitarice koje oprašuje vetar èine da šest milijardi ljudi u svetu ne gladuje, da nije oprašivanja od strane pèela, zdravstveno ispravnoj ljudskoj ishrani bi nedostajalo ukusno i hranljivo povræe i voæe. Voæe i njegovo seme obezbeðuje ljudima mnoštvo proizvoda (napici, vlaknasti, uljani i medicinski proizvodi), ali služi i za ishranu ostalih sisara, ptica i nekih reptila. Znaèaj oprašivanja od strane pèela je oèigledan, ali ekolozi, ekonomisti i drugi èesto zaboravljaju da pèele rade i mnogo više za našu planetu i naš opstanak.
Dok prave tunele ispod zemlje, neke vrste pèela poput crva održavaju ekološku ravnotežu. Pèelinje larve izbacuju izluèevine bogate azotom koji obogaæuje zemljište. Azijske džinovske medonosne pèele (Apis dorsata) razbacuju hranljive materije tokom obilnog izluèivanja u toku leta. Kad postanu plen, pèele hrane grabljivice (paukove i ostale insekte, guštere, sisare, ptice), koje su bitna karika za održavanje biosistema. Pèelama se retko odaje priznanje za uèešæe u kruženju hranljivih materija i drugih materijala u okviru mreže grabljivica.

Opasnosti vrebaju
Masovna urbanizacija brojnim vrstama pèela umanjuje površinu moguæih staništa. Insekticidi variraju po svojoj otrovnosti za pèele, ali veæina izaziva smrtnost ili gotovo pogubne efekte po pèele sakupljaèice. Herbicidi eliminišu korov koji može biti važan izvor polena i nektara za slobodne i uzgajane pèele. Poslednjih godina je cena herbicida naglo opala, pa je meðu poljoprivrednicima u Srbiji zavladala nova (nerazumna) moda: prskanje strništa herbicidima. Neke uvezene biljke (npr. Buffel trava u Sonori, Meksiko) eliminišu golu zemlju, guše hranljive biljke i èesto prenose požare u oblasti koje nikada do tada nisu gorele. Putevi i autoputevi uništavaju okolnu vegetaciju i travnjake, verovatno ubijajuæi na hiljade tona pèela i drugih oprašivaèa godišnje.

Nauka preduzima mere……
Nauènici prave planove za zaustavljanje istrebljenja insekata oprašivaèa. Oni podrazumevaju zaustavljanje uništavanja staništa za „divlje“ pèele, zasaðivanje odgovarajuæih livada, izbegavanje insekticida otrovnih za pèele i slièno. Meðutim, s obzirom da se svetske sile ne mogu složiti ni oko drugih sudbonosnih problema èoveèanstva (ozonske rupe, globalno zagrevanje), nisam sklon da verujem u bilo kakav nagao i revolucionaran uspeh ovakvih programa, bar ne dok svetsko stanovništvo ne poène da gladuje, kada æe problem sigurno biti ozbiljno shvaæen. Na žalost!

……a šta preduzimaju pèelari?
U ovoj sveopštoj nesreæi postavlja se pitanje šta pèelari mogu da preduzmu, osim da se dobrano potrude da svoje pèele saèuvaju od sve brojnijih i agresivnijih napasnika svake vrste i da insistiraju na striktnom poštovanju Zakona koji sankcioniše nesavesne voæare. Mislim da je naš prevashodni zadatak da javnost upoznamo sa ovim tragiènim podacima i da pokušamo da naðemo svoju šansu, ne samo kao spasioci proizvodnje hrane, veæ i kao ljudi za èiju uspešnost mora da se brine èitavo društvo (èitajte: Vlada). Tek tada bi poljoprivrednici mogli da shvate zna- èaj pèela, i tek tada bi im bilo jasno zašto sebi „skaèu u stomak“ kada tokom cvetanja voæa posegnu za insekticidima i kantom prskalicom. Recimo, izuzetan je podatak da se u zapadnoj Srbiji nalaze nepregledne površine zasaðene malinom. Svi znamo da je malina jedna od najmedonosnijih biljaka. Meðutim, pèelari beže od zasada maline, jer voæari tokom perioda cvetanja uporno tretiraju malinu pesticidima. I to bez ikakvog razloga! Svakako je neznanje uzrok ovakvog stanja, ali èak i kada im objasnite šta zapravo rade, ne menjaju se. Ali, kada bi im se argumentovano dokazalo koliko gube, drugaèije bi razmišljali. Eto, recimo, prvog zadatka novoosnovanoj Asocijaciji pèelara moravièkog i zlatiborskog okruga. Da okupi i okolne zainteresovane opštine i krene u kampanju obrazovanja malinara. Sve što treba uraditi jeste napraviti edukativnu brošuru i odštampati je u tiražu dovoljnom da je dobije svaki malinar! Pozitivan primer ovakve akcije dalo je Društvo pèelara Aleksinac u proleæe 2003. godine kada je odštampalo 6 500 brošura u punom koloru sa uputstvima za voæare o zaštiti šljiva, jabuka, višanja i jagoda (najzastupljenije voæne kulture u opštini) od bolesti i štetoèina, koje su stigle u ruke skoro svakog seoskog domaæinstva u aleksinaèkoj op- štini. Efekti su i za organizatora bili neoèekivani: nijedan pèelar se od tada do danas Društvu nije požalio na masovno trovanje pèela, kao što je ranije bio sluèaj. Poljoprivrednici su oèigledno željni znanja. Akciju je kasnije preuzelo i nastavilo Društvo pèelara „Matica“ iz Niša. Naravno, ovakve akcije treba periodièno ponavljati, jer stasavaju „nove generacije“ voæara.
Smatram da je poslednji trenutak da konaèno prihvatimo da mnogo toga može biti bolje ako se bolje organizujemo i ako shvatimo da niko drugi neæe uraditi za nas ono što je nama potrebno.
To možemo biti samo mi sami.