Dipl.inž. Rade Škoriæ – PU „Zajednica živinara”
ŽIVINARSTVO U SRBIJI

Poslednjih godina, sve èešæe pojave masovnih zaraza krupne stoke, i to u razvijenijim zapadno-evropskim zemljama, pa delom i kod nas, pojaèavale su interesovanje potrošaèa za živinskim mesom. Sudeæi po tome da je, bar na prvi pogled, naše tržište dobro snadbeveno živinskim mesom i jajima, te da i nismo imali periode nestašice ove vrste proizvoda, mogao bi se steæi utisak da, kada je ova proizvodnja u pitanju, tu i nema nekih problema. Ali, da li je baš tako? Kada se uðe malo dublje u problematiku vidimo da ima mnogo pitanja i problema koje treba rešiti, ali istovremeno iskoristiti šanse koje nam se pružaju u ovoj oblasti i evidentan potencijal kojim raspolažemo. Savremena živinarska proizvodnja zahvaljujuæi brzini svoje reprodukcije, moguænostima kontrole i prilagoðavanja ambijenta, pouzdanoj zdravstvenoj preventivi, industrijskim principima proizvodnje i upotrebe hrane za živinu, kvalitetu i na, kraju (ali ne po znaèaju), pouzdanom marketingu, pokazuje stalni porast, kako u razvijenim, tako i u nekim nerazvijenim zemljama. U tim zemljama meso živine uèestvuje sa oko 25 % u ukupnoj proizvodnji i potrošnji mesa.

deceniju beleže znaèajan pad proizvodnje. Stoèni fond u celini opadao je godišnje za približno 2 %. Meðutim, najveæi pad proizvodnje zabeležen je u živinarstvu. Naime, ukupna proizvodnja živinskog mesa u poslednjih deset godina opada po proseènoj stopi od 3,5 % godišnje.
Broj živine prema zvaniènim statistièkim podacima, pre 12-13 godina iznosio je 29.907.000 jedinki, 1995. godine opao je na 25.591.000, 2002. godine je iznosio 19.622.000 jedinki, a poslednjih godina kreæe se izmeðu 16,5 i 17,5 miliona.
Istovremeno u našoj zemlji, sa inaèe relativno niskom proizvodnjom i potrošnjom mesa, uèešæe živinskog mesa je ispod 14 %, sa daljom tendencijom pada.
Prema statistièkim podacima, u protekloj deceniji potrošnja svih vrsta mesa po stanovniku u Srbiji i Crnoj Gori sa proseèno 60 kilograma opala je na nešto ispod 40 kilograma, po glavi stanovnika.

stanovnika. Prema preliminarnim podacima, godišnja proizvodnja živinskog mesa po stanovniku kod nas smanjena je sa oko 12 kilograma (koliko je iznosila na poèetku devedesetih) na približno 6 do 8 kilograma godišnje. Poslednjih godina proizvodnja živinskog mesa se kreæe na nivou od 65 do 75.000 tona godišnje.
U istom razdoblju proizvodnja, odnosno potrošnja jaja je sa preko 200 komada opala na nešto oko 130 - 150 komada po stanovniku godišnje. Na smanjenje ukupne potrošnje delovao je i veliki pad industrijske potrošnje jaja. U razvijenim zemljama se, od ukupne potrošnje jaja dve treæine , koristi u industriji testenina i konditorskoj industriji, u proizvodnji majoneza i drugih oblika potrošnje, kao poluprodukti, a ostali deo u širokoj potrošnji, dok se kod nas jaje i dalje koristi iskljuèivo u ljusci. Sunovrat savremene živinarske proizvodnje u našoj zemlji, intenzivne grane koja je pre dvadesetak godina ostvarivala najintenzivniji rast u agraru - a moglo bi se reæi i u ukupnoj privredi – poèinje zatvaranjem (propadanjem) velikih društvenih preduzeæa. Prestanak rada, koji mnoge ljude ostavlja bez posla, direktno je izazvan nagomilanim gubicima, a uzroci su višestruki. Poslednjih godina, na primer, od velikih industrijskih klanica živine u Srbiji, radile su samo klanice „Topiko” u Baèkoj Topoli i „Agroživ” u Žitištu i Jagodini. U poslednje vreme aktivirane su i klanice u Valjevu i Žitištu dok PKB, Vranjska banja, Beèej, Velika plana i Varvarin i dalje ne rade.

Varvarin i dalje ne rade. Poslednjih godina izraðene su i nove klanice manjih kapaciteta 1.000 kom/h koje ne rade u kontinuitetu („Mitros” - Sremska Mitrovica, „Matijeviæ” - Novi Sad, „Big chicken” – Baèinci kao i „Winers” - Jagodina sa kapacitetom od oko 2.000 kom/h).
Na pad proizvodnje u ovoj grani stoèarstva i sve druge negativne posledice koje iz toga proistièu u velikoj meri je uticao pad standarda i smanjena kupovna moæ stanovništva. Živinari opravdano smatraju da posledice osiromašenja stanovništva verno odslikava trenutna situacija gde živinskog mesa na tržištu ima u dovoljnim kolièinama i pored toga što broj živine i proizvodnja godinama opadaju. Pri tom, farme piliæe prodaju ispod proizvodne cene.

Globalno posmatrano, na osnovu podataka o brojnom stanju živine i proizvodnji živinskog mesa u dužem vremenskom periodu, jasno se uoèava da je proizvodnja opala, a da je potrošnja mesa izrazito smanjena. Za oèekivati je pitanje: „Šta nas je dovelo u ovakvu situaciju i kako dalje?!” Odgovor je svakako vrlo kompleksan i zahteva analizu velikog broja faktora koji su nepovoljno uticali na živinarsku proizvodnju. Kao najvažnije navešæemo sledeæe:
• gašenje dedovskih centara i stanje farmi u tehnièko-tehnološkom smislu
• zavisnost od uvoza genetskog materijala i nedostatak programiranog (planskog) uvoza istog
• zavisnost od uvoza komponenti za ishranu živine, kao i vitaminsko mineralnih dodataka • nedostatak dugoroène politike razvoja živinarstva
• nedostatak planiranja proizvodnje i slaba organizovanost
• suženo tržište
• nemoguænost izvoza
• uslovi poslovanja (izražena nestabilnost)
• izražena bojazan i populistièko pisanje medija posle pojave ptièjeg gripa

Vrlo je teško navedene faktore, tj. uzroke nepovoljnog stanja u živinarstvu posmatrati odvojeno, odnosno pojedinaèno, s obzirom da je izmeðu njih evidentna vrlo izražena uzroèno - posledièna veza. Moglo bi se reæi da je gotovo nemoguæe faktore rangirati prema znaèaju, ako se ima u vidu kompleksnost problematike i èesta povezanost i meðusobna uslovljenost pojedinih faktora, a koji kao takvi rezultiraju sadašnjim stanjem u živinarstvu.

Dedovski centri teškog tipa u Baèkoj Topoli i lakog tipa u Požarevcu više ne postoje, a od 1994-95. godine došlo je do velikog propadanja, èak nestajanja velikih sistema u oblasti živinarstva. Meðutim, raðale su se mnoge male firme i pojedinci koji su ušli u ovaj posao. Vlasnièka transformacija velikih sistema je prilièno loše izvedena, tako da danas i nemamo centre živinarstva u Vranjskoj banji i Požarevcu, a ugašeni su i veliki sistemi proizvodnje u Valjevu, Èaèku, Plandištu, Beèeju, Aleksincu, Velikoj Plani, Kraljevu... A to su godinama bili jedni od nosilaca proizvodnje.

Umesto njih, proizvodnja se odvija kod velikog broja malih - sitnih proizvoðaèa koji su neorganizovani, nekonkurentni i proizvoðaèi od „danas do sutra”. Njihova proizvodnja zasniva se na podmirivanju lokalnih tržišnih potreba za mesom koje znaèajno osciluju tokom godine (sezone) tako da nema kontinuirane, veæ proizvodnje „po potrebi”.

Takoðe se uoèava da se proizvodnja u velikom delu još uvek odvija na farmama koje su stare po nekoliko desetina godina, sa dotrajalom opremom i voznim parkom, visokim troškovima održavanja, što znaèajno optereæuje cenu koštanja i onemoguæava iskorišæenje genetskog potencijala visokoproduktivne i skupo plaæene živine iz uvoza. Kao posebno pitanje treba razmatrati postojanje svih zoohigijenskih i tehnoloških uslova na farmama.

No, i pored toga, mi ni jednog momenta nismo imali nestašicu pileæeg mesa ili jaja. Živinarstvo je prisutno na tržištu, i sve potrebne kolièine finalnog proizvoda se mogu obezbediti bez uvoza. Dakle, uprkos deceniji proizvodnog sunovrata, od koga se mnogi vlasnici farmi još nisu oporavili, na domaæem tržištu ima i više nego što je potrebno živinskog mesa i jaja, a mnogi su još daleko od realnih proizvodnih moguænosti. Ovakvo stanje je u velikoj meri posledica vrlo skromne potrošnje živinskog mesa i jaja, i gotovo nepostojeæeg izvoza.

Poseban problem je zavisnost od uvoza genetskog materijala. Kao što je poznato, planskog uvoza nema, a iz godine u godinu se postavlja pitanje na koje nema odgovora: koliko roditeljskih jata teškog i lakog tipa æe biti uveženo, tako da na kraju ostaje samo moguænost da se evidentira brojno stanje roditelja, pa kako ko „proðe”. Uvozi se stihijski i neracionalno što dovodi do slabog iskorišæenja roditeljskih jata i èestog „zatrpavanja” tržišta jednodnevnim piliæima. Za ovako malo tržište ogroman je broj malih roditeljskih jata a posebno je problem što se celokupan uvoz roditelja odvija u intervalu jul-avgusti i nešto manje u periodu decembar- januar.

Kretanje uvoza roditeljskih piliæa poslednjih godina prikazano je u tabeli 1 za tešku i tabeli 2 za laku liniju.

Tabela 1 . RODITELJSKA JATA TEŠKOG TIPA

Uoèljivo je stalno godišnje oscilovanje kod uvoza roditelja, a s obzirom na uravnoteženu proizvodnju mesa od 70 do 75.000 tona, dolazilo je do èestog gušenja jednodnevnih piliæa i ranog klanja jata veæ posle 45 nedelja.
Uvoz roditelja govori da imamo preveliku,ali usitnjenu proizvodnju, pa je niko ne može, bar za sada, dobro organizovati u celinu s kojom bi se moglo bolje planirati i ponuditi za izvoz. Na našem tržištu živinskog mesa su redovno prisutna samo dva velika proizvoðaèa („Agroživ” sa klanicama u Žitištu i Jagodini i „Topiko” u Baèkoj Topoli, a u poslednje vreme „Winers” u Jagodini i „Ekokoko” u Valjevu sa oko 25 - 30.000 tona živinskog mesa godišnje. Nasuprot njima je nekoliko hiljada sitnih proizvoðaèa sa ponudom od èak 35 - 45.000 tona mesa godišnje. Meðutim, svaki od tih malih proizvoðaèa, u koje treba ubrojiti i seoska i prigradska domaæinstva, koja se usput bave i tovom piliæa i plasmanom mesa na zelenim pijacama ili po komšiluku, ni izdaleka nije perspektivan partner za veæu i organizovanu proizvodnju, stabilnost tržišta i eventualni izvozni posao. Otuda i veoma izražena nestabilnost cena na tržištu živinskog mesa koje se kreæu od 1,2 do 2,2 € u maloprodaji - na zelenim pijacama.
Potrošnja živinskog mesa po stanovniku kreæe se u rasponu od 7 do 9 kg godišnje, smatra se nedovoljnom i znaèajno zaostaje u odnosu na svinjsko i goveðe meso. Za oèekivati je da æe sa rastom standarda, kulture ishrane, poveæanim asortimanom proizvoda od živinskog mesa, doæi do ukupnog poveæanja potrošnje.

Promenjena metodologija za praæenje ukupne potrošnje i potrošnje po stanovniku; podatke o potrošnji po stanovniku za 1998. godine dobili smo iz ankete o potrošnji po èlanu domaæinstva. To je posebno statistièko istraživanje koje se sprovodi od 1998. godine. Nismo sigurni u verodostojnost iskazane potrošnje.

Tabela 3: BILANSI ŽIVINSKOG MESA

Godinama unazad nismo izvoznici
živinskog mesa iz više razloga:
? ekonomske sankcije
? usitnjena proizvodnja
? neusaglašenost zakonskih propisa
? nestandardizacija klanica - izvozni broj
? ekonomski interesi
? nedostatak podsticaja od strane države
? problemi izazvani pojavom avijarne influence

Tabela 4: IZVOZ I UVOZ ZA PERIOD 1999 - 2002. GODINA

Osim zavisnosti od uvoza genetskog materijala, kao problem se javlja i zavisnost od uvoza komponenti za ishranu živine, kao i vitaminsko - mineralnih dodataka, vakcina, lekova i drugo.
Sve do sada izneto ukazuje na nedostatak dugoroène politike razvoja živinarstva, odnosno živinarstvo se nalazi u situaciji kada se trpe posledice nedostatka izvoznih podsticaja i dugoroène proizvodne i eksportne politike, ali i neèega što je samo nama svojstveno i po èemu se razlikujemo od konkurencije u svim susednim zemljama. Imamo preveliku, ali toliko usitnjenu proizvodnju, da je gotovo niko ne može, bar za sada, dobro organizovati u celinu s kojom bi se moglo planirati i izaæi u svet. Kada se posmatra moguænost izvoza izgleda da se za sada može govoriti samo o eventualnom izvoznom programu, s obzirom da sem nekoliko velikih proizvoðaèa, ostali nisu realna izvozna snaga. Tim pre što Evropska unija postavlja veoma rigorozne veterinarske i druge uslove za plasman živinskog mesa u svojim prodavnicama. Kao i primenu niza standarda u praæenju procesa proizvodnje koje mi još ne ispunjavamo.

Neminovno je da je kljuèna stavka daljeg opstanka i razvoja živinarstva u Srbiji je realizacija izvoza finalnih proizvoda, tj. živinskog mesa i jaja, kao i mesnih proizvoda. Izvoz se treba realizovati u dva pravca. Prvi je ka zemljama iz neposrednog okruženja, a drugi ka zemljama EU.
Kada se radi o tržišnom potencijalu zemalja iz bivše SFRJ, bez Slovenije, ukupna proizvodnja živinskog mesa je oko 171.000 tona, a potrošnja po glavi stanovnika iznosi 11-12 kg. Pri tom, ove zemlje uvoze 41.000 tona, a izvoze svega 3.000 tona godišnje, ok sama Slovenija godišnje izveze oko 7.000 tona živinskog mesa. Tržišta bivše Jugoslavije su tradicionalna tržišta za proizvoðaèe iz Srbije sa sliènim preferencijama potrošaèa. U ovom momentu su nam gotovo nedostupna iz raznih okolnosti. Prednost naše proizvodnje je u geografskom položaju, raspolaganju sirovinama i moguænosti da naši proizvoðaèi na tržište EU plasiraju sveže pileæe meso visokog kvaliteta koje je tamo deficitarno, a koje ne mogu ponuditi veliki i mnogo jeftiniji proizvoðaèi iz Južne Amerike ili Dalekog Istoka.

Ovde valja pomenuti da su i tržišta okolnih zemalja i tržište EU za upotrebu pileæeg mesa u poslednjih nekoliko godina rastuæi.
Još neke prednosti proizvodnje u Srbiji u odnosu na druge zemlje su niski troškovi radne snage, blizina sirovina za stoènu hranu i meðunarodni sporazumi koji su tekuæi ili koji tek treba da stupe na snagu.
Ono što proizvoðaèima iz Srbije najviše nedostaje jesu izvori kvalitetnog finansiranja razvojnih projekata i unapreðenje tehnologije, ali i podrška Vlade u izvozu, koja se vezuje za nekoliko kljuènih stvari:
1. Znaèajnija podrška u pogledu kontakata sa nadležnim organima EU vezano za dobijanje izvoznih sertifikata. Sertifikat EU ne zahtevaju samo zemlje èlanice EU, veæ i veæina zemalja Balkana (uglavnom kao vrsta bescarinskih barijera)
2. Odobravanje izvoznih stimulacija i subvencija u proizvodnji koje æe omoguæiti da naši proizvodi budu cenovno konkurentniji bar u prvoj fazi proboja na strana tržišta. Treba imati u vidu da svi proizvoðaèi iz okolnih zemalja imaju ovu vrstu pomoæi od svojih država. Nažalost, sredinom 2002. godine ukinute su i minimalne stimulacije na izvoz od oko 5,5 % i to retroaktivno.

Dakle, može se konstatovati da je moguænost izvoza na inostrano tržište mala zbog izrazite nekonkurentnosti naše proizvodnje, nedostatka ozbiljne stimulacije izvoza od strane države i drugih pomenutih razloga. U ovakvoj, nimalo zavidnoj situaciji, evidentan je problem velièine tržišta. Èinjenica je da se tržište u znatnoj meri suzilo, iz dobro poznatih razloga. Sa jedne strane imamo sužavanje tržišta i nemoguænost izvoza, dok istovremeno sa druge strane preti opasnost od nagoveštene liberalizacije spoljnotrgovinskog režima, koja bi mogla da izazove nekontrolisani uvoz, s obzirom da mnogi veliki evropski, ali i proizvoðaèi iz bivših jugoslovenskih republika, spremno èekaju da nas preplave jeftinom robom.

Pored svih do sada iznetih objektivnih problema, posebno se mora naglasiti izuzetno nepovoljna opšta finansijska situacija. Èinjenica s kojom se svako ko se ozbiljno bavi živinarstvom odmah mora suoèiti, je postojanje cikliènih, gotovo pravilnih šestomeseènih udara na tržištu sirovina za živinsku hranu, a oni se odmah potom odraze na ponudu mesa, preraðevina i jaja. Ne tako davno je, na primer, cena kukuruza, koji u strukturi troškova stoène hrane uèestvuje sa oko 60 %, bila od 12 do 14 dinara, potom 5 do 6, a sada preko 8 dinara za kilogram. Obièan farmer takve nagle udare i promene na tržištu ne može da podnese bez odgovarajuæe pomoæi države, odnosno robnih rezervi. One bi u vreme velike ponude otkupljivale a u periodima oskudice prodavale kukuruz po nešto umerenijoj ceni od tržišne, bez velikih oscilacija, što bi omoguæilo stabilniju živinarsku proizvodnju.

Radi zaustavljanja zastoja u razvoju, odnosno radi realizacije postavljenih razvojnih ciljeva živinarstva u Srbiji, pre svega podizanje obima proizvodnje na nivo koji obezbeðuje potrebe domaæeg tržišta i odreðene kolièine za izvoz, neophodno je u narednom periodu merama razvojne i tekuæe ekonomske politike obezbediti živinarstvu uslove za primenu savremene tehnologije u proizvodnji i stabilne uslove za realizaciju te proizvodnje na stranom tržištu. Postavlja se pitanje: Kako dalje, u ovako, izrazito teškoj situaciji u živinarskoj proizvodnji u našoj zemlji??

Pre raspada bivše SFRJ živinari su imali važnu asocijaciju, koja je organizovala njihove interese od Slovenije do Makedonije, sa velikom proizvodnjom pileæeg mesa u Sloveniji i Hrvatskoj, velikom proizvodnjom konzumnih jaja u Velikoj Kladuši (BiH) i u Makedoniji, dok je u delu Vojvodine i Srbije bila zastupljena mešovita proizvodnja i pileæeg mesa i konzumnih jaja. Posle raspada bivše zajednièke države, nekoliko godina smo se muèili oko toga kako organizovati živinare na ovom znatno manjem prostoru, da bi konaèno 1997. godine osnovali udruženje, koje èine proizvoðaèi piliæa, kokica, brojlera, nosilja, opreme, lekova, ambalaže i nekoliko fabrika stoène hrane. Tu su bila i velika društvena preduzeæa, privatna preduzeæa, ali i pojedinci - fizièka lica.

Poslovno udruženje za živinarstvo, ili skraæeno PU „Zajednica živinara”, osnovano je 1997. godine, kao posledica zajednièkog interesa uèesnika u njenom osnivanju, proizvoðaèa živinskog mesa i konzumnih jaja i ostalih faza ove proizvodnje. Udruženje broji 50-60 èlanica. Glavni zadatak mu je ostvarivanje zajednièkih interesa i ciljeva, kroz razlièite oblike delovanja.

Po prirodi stvari, Udruženje najviše kontaktira sa Ministarstvom poljoprivrede, pre svega sa aspekta mera veterinarske zaštite ove proizvodnje i uvoza repromaterijala. Pokušavamo da izdejstvujemo da se uslovi proizvodnje i prometa izjednaèe kod svih subjekata u živinarskoj proizvodnji.
Nama su sigurno najinteresantnija ona tržišta koja su nam najbliža, s obzirom na mentalitet i oblik potrošnje. Nažalost, kod nas se još uvek najviše traži pile u trupu, a taj oblik potrošnje prisutan je samo na ovom delu Balkana i možda u Rusiji. U svetu se danas rade mnogo više faze prerade živinskog mesa. Na amerièkom tržištu gotovo da se i ne troši tzv. „crveno” meso, odnosno batak i karabatak, koje se ili izvozi ili stavlja u dalju preradu. Oèekujemo da bismo mogli napraviti neke znaèajnije poslove sa BiH posle uspostavljanja specijalnih veza na nivou država, te da sam proces izvoza neæe biti toliko optereæen odreðenim administrativnim merama.

uvek na snazi zabrana izvoza našeg mesa u zemlje EU. Kada se ova zabrana ukine, moraæemo ponovo izvršiti registraciju klanica za izvoz. Kao i intenzivno poraditi na uvoðenju svih standarda koje zahteva EU.
Kada je reè o proizvodnji æuraka možemo ukazati na privatnu firmu „Srbokoka” iz Jagodine, koja je smanjila proizvodnju u klasiènom živinarstvu i više se okrenula proizvodnji æuraka. U ovoj firmi se razmatra i opcija o kompletnom zatvaranju celokupnog proizvodnog ciklusa, jer se oseæa potreba za æureæim mesom, mnogo više nego za nekim drugim. Treba naglasiti i da su pojedine zemlje zainteresovane da im naši proizvodni potencijali posluže kao servis u proizvodnji morki, gusaka, pataka i ptica trkaèica (noj, emu). Za proizvodnju gusaka, postoji interes pre svega, zbog gušèije jetre.

Što se proizvodnje konzumnih jaja tièe, oko 2/3 celokupne produkcije (koja se procenjuje na oko milijardu i dvesta do milijardu i èetristo miliona komada godišnje) vezano je za veliki broj malih, sitnih proizvoðaèa. Najveæi proizvoðaè u poslednje dve godine je privatno preduzeæe „Krmivo produkt” iz Surèina, a od veæih farmi tu su: Moroviæ (Vojna ustanova Karaðorðevo), „Tehnooprema” iz Zrenjanina, „Timkok” iz Panèeva, „Srbokoka” iz Jagodine kao i veliki broj manjih farmi u okolini Valjeva, Jagodine, Èaèka, Novog Sada...
Nažalost, trenutno jedini oblik prerade jaja kod nas je dehidracija jaja u prah u „Vojvodina produktu” u Inðiji.
Zajednièki interes je da se proizvodnja u ovoj oblasti modernizuje. Cilj nam je da se ona ukrupni, omasovi, tako da može da bude konkurentna za izvoz. Sigurno je cilj da na neki naèin jeftinijom proizvodnjom stimulišemo potrošnju i pileæeg mesa i jaja, jer smatramo da je ona na jako niskom nivou, i to kao posledica niskog standarda stanovništva. Cilj nam je i da se oblik ponude promeni, da to ne bude samo jaje u ljusci i pile u trupu. Možda smo jedina zemlja u svetu koja ima masovnu proizvodnju konzumnih jaja, a nema ništa od prerade na tržištu (jaja u prahu, u teènom obliku ili neki poluproizvodi, kako za industriju, tako i za široku potrošnju).

Mislimo da je potpuno jasno da je živinarstvo deo stoèarstva koji najbrže može da se revitalizuje i da može, daleko brže od ostalih grana, doæi na evropsko tržiše, kako zbog interesa, tako i zbog brzine obrta kapitala. Imamo dobre proizvoðaèe, dobre struènjake, a èini mi se i vlast koja shvata, i prihvatiæe da zajednièkim snagama možemo napraviti od tih naših preduzeæa i izvozno sposobna preduzeæa.

Realizacija razvojnih ciljeva i mera agrarne politike umnogome je ogranièena i uslovljena politièkim i ekonomskim položajem naše zemlje poslednjih godina. Izvesno je da u ovm periodu srpsko živinarstvo stagnira, pa èak i znaèajno zaostaje u odnosu na nivo i tempo razvoja izražen u prethodnom periodu. Uzimajuæi u obzir sve što je do sada izneto, može se konstatovati, da je u ovom trenutku potrebno i opravdano:
1. Obnavljanje i modernizacija postojeæih kapaciteta, i to samo u sluèaju tržišno-ekonomske opravdanosti. Ovo zbog toga što su postojeæi kapaciteti (iako u znatnoj meri zapušteni) dovoljni da zadovolje domaæu tražnju i potrošnju. Tek sa poveæanjem tražnje i osvajanjem novih tržišta, stvoriæe se uslovi za eventualna ulaganja radi poveæanja kapaciteta u svim fazama proizvodnje.
2. Obnavljanje rada dedovskih centara u cilju smanjenja uvozne zavisnosti pri obezbeðivanju produktivnih hibrida teškog i lakog tipa i planski uvoz
3. Oživljavanje proizvodnje æuraka, pataka i gusaka, sa aspekta domaæeg, a još više inostranog tržišta
4. Revitalizaciju i racionalizaciju tradicionalnog ekstenzivnog, odnosno poluintenzivnog sistema držanja živine u cilju proizvodnje živinskog mesa i jaja posebnog kvaliteta, takoðe sa aspekta domaæeg a još više inostranog tržišta. U ovom sluèaju moguæe je da posebno mesto zauzmu brdsko- planinska podruèja
5. Napraviti programe prerade, koji æe imati za cilj obogaæanje ponude živinskih proizvoda. Na primer, prerada jaja (jaja u prahu, u teènom obliku, poluproizvodi za industriju i široku potrošnju), mesni poluproizvodi i proizvodi i dr.
6. Neophodno je svim sredstvima, kako organizacionim tako i merama državnih institucija, smanjiti uèešæe proizvodnje i prometa živinskih proizvoda u tzv. „sivoj zoni”
7. Sa istim ciljem animirati i edukovati potrošaèe kolikom riziku se izlažu snadbevanjem živinskim proizvodima u neregulisanim uslovima proizvodnje, prometa i èuvanja kao moguænosti zaraze
8. Savremena proizvodnja domaæe opreme za potrebe živinarske proizvodnje i stvaranje uslova i organizovanje proizvodnje koja æe za neku godinu ispunjavati sve uslove EU, kako bi i naši proizvodi zadovoljili stroge kriterijume probirljivog evropskog tržišta
9. Za situaciju uopšte u živinarstvu, u svakom sluèaju, bitnu ulogu moraju imati i sami uèesnici u svim fazama živinarske proizvodnje, naroèito sa aspekta sopstvene organizovanostii delovanja kao jedinstvenog organizma. Stoga treba uèiniti dosta napora za ukljuèivanje što više živinara u delovanje PU „Zajednica živinara”.

Dipl.inž. Rade Škoriæ – PU „Zajednica živinara”