Matica kao faktor produktivnosti

Dr med. Rodoljub Živadinović
(Ovaj tekst predstavlja izvod iz autorove knjige u pripremi: Nove metode pčelarenja)

  Iako svi govore da je kvalitetna matica jedan od najvažnijih faktora produktivnosti (pored pčelinje paše, mladog saća i ostalih faktora), retko ko u svojoj svakodnevnoj praksi njoj pridaje tu važnost. Malo je onih koji suštinski shvataju njen značaj. A dobra matica sa neograničenim mogućnostima, koja u svakom trenutku može da izađe u susret i najjačoj zajednici u najprostranijoj košnici svojom visokom sposobnošću polaganja dovoljnog broja jaja, zaista može biti najjača karika u lancu pčelarske proizvodnje. Mada, uvek moramo imati na umu da je lanac jak onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika.
    Ovde nećemo moći da se pozabavimo tehnologijom odgajanja matica, ali ćemo se osvrnuti na neke njene kritične tačke u kojima najčešće dolazi do grešaka koje rezultuju odgajenim maticama lošeg kvaliteta.
    Ovaj deo knjige je pisan pod pretpostavkom da pčelari znaju razloge zašto prinudne i rojeve matice mogu biti lošeg kvaliteta, pa se tim postulatima nećemo baviti. Opšte je poznato da se presađivanjem larvi dobijaju komercijalne matice. Treba učiniti sve što je u našoj moći kako bi ih učinili što kvalitetnijim. Ovakav plan podrazumeva da pčelar mora da sam za sebe odgaja matice, jer je to jedini garant da će dobiti matice vrhunskog kvaliteta. Postoji veliki broj ograničavajućih faktora koji nam onemogućuju dobijanje vrhunskih matica od, makar i najsavesnijih, komercijalnih odgajivača matica.
    Jedna od najkritičnijih tačaka pri kupovini matica jeste transport do vašeg pčelinjaka. Ma kakav on bio i ma kako kratak bio, a najčešće je veoma dug, naročito ako računamo i vreme provedeno u kavezu prilikom dodavanja matica, veoma negativno utiče na kvalitet matice. Poznato je da kvalitet matice zavisi od procedure njenog odgajanja. Međutim, taj primarni kvalitet se drastično umanjuje ako se matici u prvim danima njenog života ne omogući da položi maksimalni broj jaja koliko realno može, i tada zajednici hrana ne sme nedostajati (Dr Janez Poklukar, 1998). Za to je potrebno da matica provede najmanje petnaest dana u nukleusu (oplodnjaku) iz kojeg je izletala na oplodnju. Jer, ako odmah ne ispolji svoj maksimalni kapacitet polaganja jaja, više ga nikada ne može dostići. Taj nukleus mora biti dovoljno prostran, sa velikim brojem praznih radiličkih ćelija i sa velikim brojem pčela, kako bi matici bilo omogućeno da ispolji svoj maksimalni kapacitet polaganja jaja. Priroda je ovu proceduru veoma mudro rešila. Stara matica koja je poslednjih dana pred izletanje roja smanjila svoje zaleganje i olakšala, izleće sa rojem. Dok dodje vreme da u starom staništu mlada matica pronese, prođe dosta vremena, leglo se izleže i matici na raspolaganju stoji ogromna površina saća idealnog za polaganje jaja.
    Međutim, čovek je osmislivši male nukleuse radi dobijanja jeftinijih matica poremetio ovaj prirodni sklad i doveo do dobijanja nedovoljno kvalitetnih matica. Tačno je da je to odraz komercijalnosti, da razlika u kvalitetu matica nije prevelika, ali za mene je i samo jedan procenat više poleženih jaja sasvim dovoljan razlog da sam za sebe odgajim matice po principima savremene nauke i zdravog razuma, kako bih obezbedio vrhunski kvalitet. Ako to kod vas nije slučaj, preporučujem vam da preskočite čitanje ovog značajnog poglavlja.
    Takozvani mikro oplodnjaci (oko 0,5% zapremine LR tela) i po najnovijim istraživanjima nisu odgovarajući za sparivanje matica. Pored svih drugih razloga koje istraživači navode (Hassan L. A. M, 1990: niža temperatura u oplodnjaku, kasnije pronošenje matica, manji broj spermatozoida), u mikro oplodnjacima matice izleću nezrele na oplodnju, ranije nego što je to priroda odredila. Neki pčelari ovaj nedostatak otklanjaju stavljanjem matične rešetke na leto oplodnjaka tokom 5 dana sazrevanja matice, ali zbog već pomenutih faktora, ovaj manevar rešava samo deo nagomilanih problema.
    Prema dostupnim podacima može se zaključiti da nukleus tj. oplodnjak za dobijanje komercijalnih matica nikako ne sme biti manji od prostora koji zauzimaju 3 cela LR rama. Svaki ram viška svakako može dodatno povećati kvalitet dobijenih matica. Oni koji odgajaju matice za svoje potrebe su u velikoj prednosti, jer nema stresa matice prilikom transporta i posledica zbog dužeg zatvaranja u kavezu, naročito ako se dodavanje matica vrši ubacivanjem celog troramnog oplodnjaka u centar plodišta (Toma Radivojević, 2005). To jeste postupak u kome matica najviše košta, ali nikad ne zaboravite da je to i najbolji postupak za dobijanje vrhunskih matica.
    Sve mudre tehnike pčelarenja teže obezbeđenju dovoljnog prostora u košnici za polaganje jaja matice, kako bi se razvila gigantski snažna društva koja su u ovoj eri savremenih problema pčelarstva (varoa, trovanje pčela) jedina sposobna da dostignu optimalnu snagu i donesu zadovoljavajuće količine meda. Ovaj koncept savremenih pčelara se razlikuje od prirodnog. U prirodi su pčele osim skučenim staništem ograničene u svom razvoju i svojom sopstvenom biologijom. Naime, svaka iole jača razvojna paša u malom prirodnom staništu ograničava matici prostor za polaganje jaja i sputava zajednicu da se razvije do svog biološkog maksimuma. Jer, ne zaboravimo, u prirodi niko pčelama ne oduzima med, pa je i tako malo stanište pčela prepunjeno zalihama namenjenim za zimovanje. Svaki veći spoljni unos pčele smeštaju oko legla i ograničavaju prostor za rad matice.
    Nosivost matice je ono što pčelara praktičara najviše zanima. Od nosivosti, između ostalog, najviše zavisi snaga zajednice. Iako u knjigama može da se pročita kako matice mogu da nose i više od 2 000 jaja dnevno, merenja na terenu su pokazala da realna nosivost matica (broj dobijenih izleženih pčela) retko na jednom pčelinjaku u proseku prelazi 1 500 jaja. Čak je ta nosivost zbog lošeg izbora tehnike pčelarenja i lošeg odabira postupka odgajanja matica dobrog broja pčelara praktičara i mnogo, mnogo manja, od 1 000 do 1 300 jaja. U optimalnim uslovima, društvo sa maticom nosivosti 1 000 jaja može da razvije zajednicu od 3,6 kg pčela, 1 500 jaja zajednicu od 5,2 kg pčela, a 2 000 jaja zajednicu od čak 7,2 kg pčela (Zdravko Laktić, 2005). Doduše, autor ne navodi u koje doba godine bi društvo razvilo tu snagu, ali jednim zdravorazumskim razmišljanjem zasnovanim na bogatom pčelarskom iskustvu može se doći do pouzdanog zaključka da traženi datum pada u jun u našim uslovima, mnogo posle završetka nama najinteresantnije bagremove paše. Ako neko od vas ima samo jednu maticu nosivosti 2 000 jaja, voleo bih da me pozove i pokaže mi je. A ako ima 100% takvih matica na pčelinjaku, verovatno zaslužuje Nobelovu nagradu. Ali, ja vam garantujem da je za to niko nikada neće dobiti.
    Iako ima mnogo onih koji tvrde da krupnoća i dužina matice ne moraju da budu garant njenog kvaliteta, istraživanja su pokazala da se kod kratkih jajnih cevčica u svakoj razvija po 2 do 3 jaja, a kod dugih čak 5 do 6. Takođe, krupne matice po nekim istraživanjima imaju 170 jajnih cevčica i njihova društva donesu 27,6 kg meda, dok male matice imaju 109 jajnih cevčica, a pčele donesu samo 19,2 kg meda. Pri tom nije loše pomenuti da su u jednom eksperimentu od 427 prisilnih matica, njih 72% imale svega 120 jajnih cevčica. Kod matica odgajenih od larvi starih 1 dan ima 305 jajnih cevčica, starih 2 dana 291 jajna cevčica, a starih 3 dana samo 274 jajne cevčice. Uz to matice odgajene iz larvi starih 1 dan mogu primiti za 54,3% spermatozoida više od matica odgajenih iz larvi starih 3 dana.
    Pri upoređenju prinosa u odnosu na trogodišnju maticu, jednogodišnja obezbedi duplo više meda više (42%) nego što to učini dvogodišnja matica (20%). To je jedan od razloga zašto matice ne smemo čuvati u zajednicama duže od dve godine, mada i takva odluka stoji pod znakom pitanja. Starije matice povlače sa sobom i više varoe. Društva sa starijim maticama se češće roje.
    Za presađivanje treba koristiti mlade larve stare 1 dan. Ako su starije, pokazuju sva istraživanja, matice će biti nešto manje kvalitetne. Larve treba birati sa sredine rama izolatora, jer se pokazalo da se od larvi sa periferije ramova, zbog nešto niže temperature i lošije ishrane larvi, dobijaju matice sa manjim brojem jajnih cevčica. Pčelari obično početke matičnjaka sa presađenim larvama raspoređuju na tri letvice u jednom ramu. Dobro je znati da je najbolji prijem larvi i da se dobijaju najkvalitetnije matice sa srednje i gornje letvice. Zato je najbolje samo njih i koristiti, a donju izbaciti. Ako želite vrhunske matice, društvu ne treba dodati više od 20 početaka matičnjaka.